26.10.2017
Хроника Сајма књига, 4. дан
1914. година, велике победе и седморица који ће умрети
Одмах по аустријкој објави рата Србији 28. јула 1914. године, са једног трга у Риму, пут Барија, Бриндизија, до Србије, кренули су седморица италијанских младића, баштиника Гарибалдијевих идеја и схватања слободе за сваки народ. Убрзо ће, заједно са Србима који су журили у домовину да се прикључе њеној одбрани, стићи до Грчке и потом у Србију где ће 20. августа петорица њих погинути на Дрини, у бици за Цер. Испод својих српских униформи, носили су црвену гарибалдинску кошуљу. А причу о њиховој жртви, испричати реитељ Никола Лоренцин и Застава Филм у документарцу који је, заједно са филмом о Церској бици, тематски потпуно заокружено, приказан данас на штанду МЦ Одбрана на Сајму књига.
Представљене књиге
О Ратничком дому и часопису „Ратник“
„Обе ове књиге су чекале 12 година на објављивање“, рекао је пуковник Стевица Карапанџин, директор МЦ Одбрана, на представљању књиге о Ратничком дому, данас Дому Војске Србије, и објављене библиографије некадашњег часописа „Ратник“, изванредног гласила које је, како је рекао, изграђивало српску војну мисао.Говорећи о фото књизи „Ратнички дом“, аутора Вељка Ђурића и Николе Марића, која кроз фотографију обрађује 85 година историје овог здања на Тргу републике, данас познатог као Дом Војске Србије, уредница књиге Мирјана Сандић је подсетила да је српска култура у свим деценијама његовог постојања, ту нашла још једно уточиште.
„Фотомонографија „Ратнички дом“ представља покушај да се пренесе историјски контекст и забележе сви културни догађаји који су се одвијали унутар овог Дома“, рекла је Мирјана Сандић.
Никола Марић, један од двојице аутора ове књиге, представио је укратко историју овог здања, од првих идеја Удружења резервних официра и ратника с једне, и чиновничких удружења у Краљевини СХС с друге стране, далеке 1923. године, до њеног остваривања. „Идеја је била да се направи један дом који ће бити на корист свима, а посебно ветеранима и њиховим породицама, како онима који би из унутрашњости дошли у Београд, тако и њиховој деци која би дошла на школовање. Дом је, према почетној замисли, био посебно намењен оним занемоћалим ратницима о којима није имао више ко да брине.“
Други аутор, Вељко Ђурић, нагласио је да у раду на књизи није текст био проблем, већ шта одабрати од више од 600 фотографија: „Листајући књигу, видећете историју овог града. Мислим да књига има значај и на једном ширем плану, јер већина наших знаменитих грађевина још увек нема овакво дело.“
И заиста, летимично прелиставање ове књиге приказује ратничко здање као место хиљада догађаја потпуно различите садржине и формата, од позорнице политичких скупова са актерима попут Коче Поповића, Ернеста Че Геваре, Ивана Гошњака и патријарха Германа, до културног центра у коме су се одржавале изложбе врхунских уметника, уметничке радионице, дечије и представе за одрасле, концерти, балови, књижевне вечери чији су учесници били наши највећи писци попут Андрића, Ћопића, Десанке Максимовић...
Историчар Миле Бјелајац је поменуо неке занимљиве детаље из повести зграде, попут боравка дела пучиста који су свргли кнеза Павла 27. марта 1941. године уочи удара, али и нагласио бритку поруку њених градитеља: „Они што су нам оставили ово здање у наслеђе, водили су се једним разумевањем које може звучати сурово али је тачно – ратова ће увек бити.“
Бјелајац, рецензент друге представљене књиге, тематске библиографије радова објављиваних у часопису „Ратник“, подсетио на време кад је овај лист био покренут – 1879. године, кад се Србија значајно проширила (што јој је после било одузето вољом сила) и кад су се српски војници и официри, па и конзули, потписали први пут после много векова у Грачаници, показало се да су људи тог доба и те како разумевали своје време и потребу да се буде стално у складу са њим:
„Издања попут, најпре „Војина“ а потом „Ратника“, учинила су српску војску врло модерном.“
Аутор ове библиографије, др Милоје Пршић, објаснио је зашто се упустио у овај обиман посао:
„Ратник је часопис са садржајем бисерног израза, националног речника, у коме су објављивани радови из 78 земаља света, а међу ауторима нашли су се генерали и академици. Довољно је поменути једног Станоја Станојевића који је у њему објавио много радова. Лист је стално пратио развој родова, наоружања, ратове у свету. Тако су се у њему могли наћи прелепи текстови о, рецимо, руско-јапанском рату. Самим тиме, он мора бити незаобилазно штиво за историју ратовања.“
Трибина: О концепту цивилне одбране и заштите, између прописа и књига
О цивилној одбрани, теми која последњих месеци привлачи велику пажњу јавности, вечерас су на штанду Министарства одбране и Медија центра "Одбрана", у оквиру трибине под називом „Цивилна одбрана-од закона до уџбеника“, говорили начелник Управе за обавезе одбране пуковник Драган Котарлић, некадашњи шеф Цивилне одбране и заштите, пуковник у пензији Миодраг Савић, представник Организације резервних војних старешина проф. др Ристо Прентовић и координатор Програма за деловање у несрећама Црвеног крста Ђула Лошонц.Одлуком државног врха да се суспендује обавеза служења војног рока с оружјем и да се од 2011. године уведе принцип добровољности, драстично је смањен број оних који су обучени не само за поступање у ратном, већ и у ванредном стању изазваном елементарним непогодама, несрећама или актима тероризма.
Поплаве, пожари и снежне мећаве које су нас последњих година погађале показале су да смо као народ емпатични и спремни да помогнемо, али да не знамо како. Све то указало је надлежним органима да у цивилном сектору одбране земље ствари не функционишу онако како је то предвиђено на папиру. Од тада се тражи најбољи модел да се цивилна компонента безбедности земље појача. Ипак, чим се у јавност изашло с првим предлозима, систем одбране оптужен је за покушај милитаризације друштва - рекла је током уводног излагања, модераторка трибине поручница Мирјана Крстовић.
Позван да пркоментарисе ту тезу, пуковник Котарлић је подсетио на хронологију законских решења када су у питању обавезе одбране и констатовао да се у резервни састав, сходно закону, уводе пунолетни грађани, иако велика већина нема ни дан обуке. Он је додао да су пред управом којом руководи, две циљне групе: прву чине лица старија од 18 година која нису оспособљена а друга - школска деца, за коју се од наредне године, у договору са Министарством просвете, планира увођење заједничког или посебног предмета који ће се бавити обуком за цивилну одбрану земље, након чега ће бити договорен и број часова и начин на који ће настава, али и други облици обуке намењених пунолетним грађанима, бити организовани.
Говорећи о томе колико би такав концерт коштао, пуковник Котарлић подсећа да Уредба која ће регулисати ту област, још увек није донета, баш као ни план и програм обучавања, па сходно томе не могу се знати ни трошкови, али је генерални приступ такав да ће се код обуке резервног састава, ићи са минималним трошковима, и "рационалним" приступом. Обука ће бити организована по месту пребивалишта, одакле ће бити и предавачи а требало би да обилно буду кориштене и услуге резервних војних старешина.
Пуковник у пензији Миодраг Савић, који је био начелник Сектора за цивилну одбрану док је био део Министарства одбране, на питање да присутнима приближи функционисање система цивилне заштите у оно време, истакао је да су максимално коришћени сви расположиви ресурси. Он се такође заложио за хитно враћање предмета који би обухватао обуку у школе.
Савић је додао да је веома битно да се сви субјекти државе уједине како би били део цивилне одбране и на тај начин пружили подршку систему одбране земље, и да је неопходно да концепт цивилне одбране опет функционише у пуном капацитету. Он је утврдио да такав концепт ни у ком случају није милитаризација већ већ успостављање здравог концепта система одбране земље.
Представник Организације резервних војних старешина проф. др Ристо Прентовић, аутор књиге "Методика обуке јединица цивилне заштите" , оштро се супротставио тези у којој је обучавање за цивилну одбрану и одбрану земље - милитаризација. Заложио се такође да у основне школе поново буде уведен предмет који се бави одбраном и заштитом и истакао да би резервне војне старешине, које друштво данас не третира на прави начин, требало да имају активну улогу у процесу обучавања за цивилну одбрану и да тај сегмент треба системски решити јер је реч о људима са великим искуством који су свуда у свету веома поштовани.
Црвени крст Србије сваке године обучи на хиљаде волонтера који међу првима пристижу у помоћ у случају непогода, несрећа и хазарда. Систем одбране их је означио као једног од кључних актера у обуци становништва у пружању помоћи.
О тој хуманитарној организацији говорио је координатор Програма за деловање у несрећама Црвеног крста Ђула Лошонц, истакавши да је управо један од основних задатака Црвеног крста - обучавање грађана за пружање прве помоћи те да је током прошле године укупно 42 хиљаде лица прошло ту обуку и да је тај тренд настављен и ове године.
Цивилна одбрана била је тема интерресорних састанака и округлих столова. На питање, које су главне препреке у успостављању здравог и функционалног система цивилне одбране, присутни су се сагласили да да препрека нема и да је неопходна добра воља за обучавање грађана за одбрану земље која подразумева војну и цивилну одбрану, основне компоненте ток процеса.
Потребно је, могло се чути, да сви субјекти државе дају активан допринос како би се изнео сложен посао који је пред нама а да је извесно да Министарство одбране треба да буде носилац тог посла уз обилну помоћ свих институција које су део ланца система за одбрану земље.
ФОТО ГАЛЕРИЈА
