26.10.2016
Среда на Сајму књига
„Велике годишњице су и велика подсећања и хоризонтална пресецања историје, а биографије четири српске војводе исписују најлепше странице како војне тако и свеколике српске историје“, рекла је Драгана Марковић, начелница издавачке делатности Медија центра „Одбрана“ отварајући данашњу промоцију нових дела у сали „Борислав Пекић“ београдског сајма. Позивајући се на једно упутство из 1878. године издато за представљање књиге „Рат Србије с Турском,“ у коме стоји да би свака стопа и предео куда су прошли српски војници и где су оставили кости, морали бити познати свакоме у Србији, чији је циљ био да упозна свет са оним што се десило због бројних жртава којима је државност плаћена, Марковићева је објаснила разлоге објављивања четири књиге о српским војводама, Степи Степановићу, Радомиру Путнику, Живојину Мишићу и Петру Бојовићу, више различитих приређивача, као и књиге „Српско – грчки дипломатски и савезнички односи“ историчарке др Александре Пећинар.Историчар др Миле Бјелајац, један од рецензената књига о војводама, али и оне о грчко-српским односима, појаснио је да су књиге о војводама настале брзо после победничких ратова што је срећа. „Путник је умро у егзилу, 1917. године. Мишић и Степановић су умрли брзо након Првог светског рата, а Петар Бојовић је дочекао и слом државе за коју се борио и тешку окупацију, али и ту смрт око које има много контроверзи. Извесно је да су се они брзо суочили и са суревњивошћу, надметањем у објављивању мемоара, отимањем о колач славе. Између два рата, настао је низ биографија мање познатих официра. Зато, нека ово буде добар повод да се чита и о онима мање познатим.“
Мр Милош Јанковић, помоћник министра одбране Србије за људске ресурсе и приређивач књиге о Живојину Мишићу, који на овом сајму учествује и са својом књигом, каже да му је био циљ да прикаже Мишића као човека, судбину његову и његове породице, без жеље да икога поучава историји. „Ова књига је заправо једна лирска биографија, настала још 1991. године“, каже Јанковић. „Судбина породице Мишић је трагична. Сам Мишић је више пута пензионисан као Обреновићевац па извлачен из пензије. Уочи рата официри су сами морали куповати своје униформе, а Мишић, који се никад није обогатио од свог службовања, морао је да зајми новац за генералску униформу јер му је кућа већ била под хипотеком. Кад је умро, сахрањен је о државном трошку јер породица није имала новца. Сина Александра убили су Немци 1941, а млађи син Воја, скојевац, био је ухапшен и затворен у Бањичком логору. Његово ослобађање измолила је мајка Лујза, Немица, а брзо по ослобађању побегао је у партизане где је погинуо.“
Судбине војвода, војске којом су командовали и целе државе, неодвојиве су од Грчке. Веома мали број аутора бавио се односима Србије и Грчке, чак и у Балканским ратовима и Великом рату, засебно. До сада, то занимање је било махом из угла политика великих сила према овом простору, а књига историчарке др Александре Пећинар у том смислу представља значајан помак, јер се она односима две земље и народа, нарочито у акутном тренутку какав је друга деценија 20. века и велики ратови у којима је кројена судбина оба народа, бавила кроз грчка документа настала у том периоду. „Зато је књига споменик не само пријатељства два народа, ако се о томе сме уопште говорити у политици, али и сусрет две историографије у коме видимо како о Србији говоре и мисле обични људи, политичари, медији у тадашњој Грчкој“, каже др Миле Бјелајац, рецензент књиге. „Ту је и она маслина под којом су били српски војници на Крфу, а око које се после пажљиво, ралом, обилазило. Но, важније од тога је то што се често каже да је Србе 1914. године спасила француска муниција, а у ствари било је то 10.000 до 20.000 грчких граната које је Грчка, на наговор савезника, уступила Србији. Французи јесу пристали, али постојао је и тада и сада проблем путева којим се добављала помоћ и како је што пре добавити. Овај детаљ као и чињеница да смо тада имали ратну индустрију која је могла брзо преправити те гранате и омогућити Сувобор, треба свакоме и данас да буду на уму.“ „Покушала сам да кроз истраживање грчких докумената покажем шта се то тада дешавало у Грчкој, а што је утицало на положај Србије и српске војске“, каже ауторка, др Пећинар. „Кад идете уназад распетљавајући ту нит наших односа, видите да постоји једно чвориште, а то је Први светски рат. Зашто је Грчка неутрална тада? Како то Грчка 1915. „издаје“ Србију? Шта је то хтео Венизелос и како се сукобио са грчким краљем који је био припадник немачке династије? То је тренутак када се у Грчкој дешава прави национални раскол који утиче на транспорт српске војске у Солун на пример. И оно што је веома занимљиво – грчки архивски материјал који се може пратити од Крита до Солуна, има једну веома битну особину: та географска различитост, значи и идеолошке разлике." Књига је само почетак рада на новом сагледавању историјских односа да би се цела прошлост боље сагледала и самим тиме боље видела будућност наших односа са Грчком, рекла је ауторка.
ФОТО ГАЛЕРИЈА
