Последњи дан на Сајму књига

Последњег дана 61. међународног београдског сајама књига, представљене су још две књиге у издању Медија центра „Одбрана” – „Од партизанског санитета до санитетске службе војске 1941-1945”, аутора  бригадног генерала у пензији др Вељка Тодоровића и генерал-мајора у пензији др Браниславa Поповићa, и „Заразне болести у српском народу и војсци током ратова у 20. веку – Рад српског санитета на њиховој превенцији и лечењу”, коју је написао пуковник проф. др Драган Микић, заступник начелника Клинике за инфективне и тропске болести  Војномедицинске академије.
 
Отварајући промоцију директор Медија центра „Одбрана”, пуковник Стевица Карапанџин истакао је како сe та установа већ трећу годину у својој издавачкој делатности тежишно бави обележавањем 100 година од Првог светског рата, и да је у свакој од тих година било неколико издања која се односе на српски војни санитет. А, како је рекао,  биће их и убудуће, јер је „санитет” једна од незаобилазних тема.
 
Говорећи о књизи „Од партизанског санитета до санитетске службе војске 1941–1945”, уредница Мирјана Сандић истакла је како њени аутори нису познати само као лекари и високи војни руководиоци, већ и као писци бројних књига и научних чланака о војној санитетској служби. Из угла своје професије они су компетентни приповедачи о војном санитету.
 
Аутори су развој војног санитета у партизанским условима представили кроз три целине. Најпре је сажето приказан хронолошки развој санитетске службе у партизанским условима, затим је у другом делу тематски обрађен садржај са нешто ширим узрочно-последичним објашњењима, да би у трећој целини биле објављене 62 биографије најзначајнијих и одликованих народних хероја лекара, студената медицине и болничарки.
 
Она је истакла да су српски војни лекари, медицински техничари и болничари увек били уз војску и народ, често и на првим борбеним линијама, пружајући медицинску помоћ рањеницима. У Народноослободилачком рату учествовало је око 5.000 лекара, фармацеута, студента медицине и фармације, а живот је изгубило близу 600 високостручних припадника санитетске службе.
 
Детаљније је о књизи говорио бригадни генерал у пензији др Вељко Тодоровић. Он је рекао да су о санитету у Другом светском рату  написани томови па су он и генерал др Поповић у њеној изради могли да користе велики број извода, литературних дела најпознатијих аутора, оригиналну архивску објављену и посебно необјављену грађу, што им је омогућило аутентичност истраженог, обрађеног и написаног текста. Иако су се сусрели са обиљем литературе, они су на концизан начин успели да осветле многе значајне догађаје током разних развојних фаза НОР-а. Тако су у монографији приказани организација и рад санитетске службе током рата, а истражене су и обрађене и друге значајне теме попут хируршке службе у НОР-у од 1941. до 1945, збрињавање интернистичких болесника, сузбијање заразних болести. Посебно поглавље посвећено је значајној теми снабдевању у НОР-у. Није изостављен ни допринос болничарки у збрињавању, а ни учешће Црвеног крста и помоћ савезника у лечењу рањеника.

– Циљ нам је био да напишемо, на основу онога што су други истражили, монографију која ће бити лако доступна, читљива и питка за читаоце. И друго, да приказујући светле примере целе службе у току рата и многих појединаца дамо подстицај и данашњој генерацији здравствених радника да се активније и боље боре за свој статус, за своју етику и за све остало у нашој медицини – рекао је доц. др Вељко Тодоровић.
 
Друга књига „Заразне болести у српском народу и војсци током ратова у 20. веку – Рад српског санитета на њиговој превенцији и лечењу”, коју је написао пуковник проф. др Драган Микић, за сада је јединствено штиво у тој области јер је аутор свеобухватно анализирао проблемом заразних болести на тлу Србије у целом веку, који је обиловао ратовима и страдањем војске и становништва.
 
– Бројна упутства и хигијенско-епидемиолошке мере донете у миру, често се недовољно примењују или чак заборављају у ратним условима. Епидемије су биле и остале претећа опасност – настају изненада и остављају несагледиве последице. Оне увек представљају изазов за здравствену, односно санитетску службу једне државе – истакла је Мирјана Сандић, цитирајући аутора.
 
Рецензент ове књиге др Бранислав Поповић сматра да је проф. Микић овом проблему приступио на специфичан, јединствен и оригиналан начин, користећи обимну литературу. Наиме, књига се ослања на 170 референци, од којих изузетно велики број произилази из сопствених истраживања аутора. За сваки период утврђене су доминантне заразне болести и епидемиолошке карактеристике и рад српског санитета. Генерал Поповић сматра да су наведени цитати обогатили ову књигу и представљају део деценијског истраживања историје војног санитета у балканским и Првом светском рату.
 
Пуковник проф. др Микић је показао како су се инфективне болести епидемијског каратера јавиле као последица нехигијенских прилика и ванредних стања, на местима великих концентрацијија људи, првенствено у ратним условима. Детаљно је описао појаву у српској војсци епидемију пегавог тифуса, која је узела највећи данак у људским животима и иде у ред највећих болести за које зна свет –  од њега је оболело и умрло на стотине хиљада српских војника и цивила. Све до примене „српког бурета”, касније названог „партизанско буре” није постојало адекватно средство за масовну дезинфекцију и, што је био кључни моменат који је довео до преокрета у борби против пегавца.
 
Представљајући књигу на промоцији, пуковник проф. др Микић истакао је како му је била привилегија што је десет година био члан групе која је проучавала историју српског санитета, а коју су предводили генерал др Бранислав Поповић и еминентан историчар српског војног санитета др Александар Недок.
 
Он је рекао да је увидом у честу оскудну историјску грађу и дневничке белешке тадашњих српских лекара - др Симе Карановића, др Михаила Петровића, др Лазара  Генчића, др Романа Сондермајера, др Владимира Станојевића и др Димитрија Антића - са горчином спознао  да су на почетку 20. века наш народ и војска страдали од заразних болести више од метка. О томе говоре и записи угледних страних лекара, великих пријатеља српског народа, као што су Аријус Ван Тиенховен и др Лудвиг Хиршфелд, који су српској војсци безрезервно помагали.
 
-Они су сведочили о „донкихотовској борби“, коју је слабашан српски војни санитет  водио збрињавајући огроман број најтежих заразних болесника. Као инфектолог, био сам задивљен жртвама које су малобројни српски лекари поднели лечећи оболеле у недостатку свега – лекова, вакцина, медицинске опреме, смештајних капацитета па и санитетског кадра свих профила. С друге стране, као санитетски официр био сам разочаран, најчешће због немоћи нашег санитета у то време, али и због недовољне обавештености, необјашњивих пропуста који су прављени у руководећим структурама и неретко лоше организованости. А било је понекад довољно само знати и предузети елемантарне хигијенско-епидемиолошке мере.
 
Пуковник проф. др Драган Микић је говорећи о лошој организованости цитирао речи потпуковника Владимира Станојевића, управника Моравске сталне војне болнице  у Нишу код Челе-куле, који је извештавао о катастрофалном стању, стању које је славни пољски бактериолог др Хиршфелд описао као: Пакао, прави пакао.
 
Аутор се запитао и зашто се др Емил Консеј, који је са др Шарлом Николом доказао узрочника пегавог тифуса, а који се од 1914. налазио у ваљевској болници, није више ангажовао око борбе против те пошасти.
 
Како је проф. др Микић истакао, све те чињенице пробудиле су у њему пркос према епидемијама заразних болести и желео је пишући о заразним болестима у 20. веку да упозори народ и санитет на невоље које нас могу снаћи у овом веку, а једна се увелико назире  – биотероризам.
 
–Неопходно је да се на епидемије заразних болести стално подсећамо, да их стално изучавамо, да их се плашимо, да становништво у том погледу просвећујемо, јер заразне болести, посебно у време природних и ратних катастрофа долазе кад им се не надамо, када се опустимо и када заборавимо – истакао је аутор.
 
Он је том књигом покушао да спречи ово последње – заборав. На то подсећа 200 страна подељених у осам поглавља и стотињак оригиналних фотографија, илустрација и графикона из поменутог периода. Ипак, наду у боље дане улива мото, дат на почетку књиге. Аутор је цитирао речи нашег нобеловца Иве Андрића: „Док год има мрака, биће и сванућа“.