14.06.2017
Промовисан ратни дневник Јени Лигтенберг
Издавачко друштво „Свет књиге“ данас је у Дому Војске Србије представило дело Јени Лигтенберг „Ратни дневник Пале 1993-1995“, које је приредио проф. др Мирко Шошић. Значају овог дела лежи пре свега у аутентичности и документарној тежини, будући да је сведочанство писано из угла странкиње – холандске апотекарке Јени Лигтенберг, која је као непристрасни извор, током свог рада у ратом захваћеној Босни и Херцеговини, увидела да су Срби жртве пропаганде западних медија и политичара, неправедно окривљени као једини народ одговоран за рат и приказани свету као варвари. Са намером да помогне унесрећеном становништву и увери се да ли је истина све што се говори о сукобљеним странама, Јени је, оставивши иза себе породицу, дом, пријатеље и удобност, дошла из Холандије у БиХ на три месеца, да би остала три године и сав свој рад посветила откривању истине и апеловању на актере међународне политике да се неправда према Србима исправи.Некадашњи министар здравља у Влади Републике Српске, др Драган Калинић, упућује на неколико нивоа перцепције које садржи Јенин ратни дневник.
- Први је њен однос са породицама код којих је у почетку становала. [...] Она је приметила, а то је реченица из њене књиге која објашњава како је гледала на Србе, да „Срби имају огромну снагу воље. Мало или нимало се не жале, добро се прилагођавају својој судбини, при том остају ведри.“ Други део запажања односи се на ратну болницу „Коран“ и њене аутентичне приче о пожртвовању које је ту указивано болеснима и рањенима, без обзира које су вере и националности били. [...] Трећи део је изузетно важан. Он поред људских, аутентичних и драматичних медицинских прича из саме болнице, говори о понашању међународне заједнице према Србима. Јени је још тада успела да уочи разлоге распада Југославије и пророчански укаже на оно што се данас дешава у региону и свету, тј. на сукоб Истока и Запада у једној дезоријентисаној Европи и први пут је проговорила о основама исламског фундаментализма. [...] Као што је то некада учинио Арчибалд Рајс, ми смо преко Јени сазнали више о себи и својим врлинама и манама и због тога ова књига садржи лековито дејство на наш живот и будућност, али изнад свега и једну величанствену и дубоко хуману поруку да су Срби, као и сви народи, Божија деца и да је дискриминисати њих у односу на друге, заправо богохулно дело.Оновремени министар вера у Републици Српској, Драган Давидовић, скренуо је пажњу на Јени не само као на апотекарку која је „слагала и издавала лекове“, већ као на некога ко је са српским колегама имао озбиљан задатак да елиминише неупотребљива медицинска средства која су донирана и издвоји зрно од свега које се могло користити.
Професор др Драган Летић књигу је окарактерисао као спомен-свећу којом је Јени желела још пре 23 године да унесе трачак светлости у мрак тадашње политике великих сила.- Ко год буде читао књигу, осетиће блискост са њом, јер она напросто плени људскошћу, разумевањем. [...] Јени је своје сведочење наменила будућим генерацијама, јер ће се, како тврди: „Истина сазнати кад-тад, а она неће и не може да прећути истину.“ Због истине је одлучила да дође на Пале и завири „иза сцене“ и светске политичке представе за јавност. По занимању апотекарка, она је сваки податак прецизно нотирала, зато њен дневник има снагу документа, најпре белешком у којој су наведени дан, месец, година, места ратног чина о коме говори, затим имена здравствених радника, хирурга и све интервенције и врсте повреда и број преживелих и подлеглих и сталне несташице лекова. Љутила се на новинаре који су тенденциозно правили извештаје, седећи у студију, а тобоже са ратишта. Цитирам: „Касније читам дневник једне холандске новинарке и закључујем да је она лењо, из столице у Београду, гледала наслове „CNN“-a и тако направила извештаје. Такви иду за мирисом новца и пуни су предрасуда, сервирају јавности на западу свој отров против Срба. За њих, тенденциозне новинаре, Срби су били дежурни кривци за све несреће. За Маркале су оптужени одмах, по експлозији, пре првих процена стручњака.“ У таквој политици, једностраног извештавања препознаје Јени да је западна политика имала само један циљ, да почини геноцид и то првенствено над босанским Србима, јер они треба да нестану са лица земље. Огорчена на лицемерну политику записала је: „Желим само да раскринкам Уједињена нације и да целом свету саспем праву истину у лице.“ Тендециозном писању она је супротстављала објективно извештавање и непобитне чињенице. Своме премијеру, Ван ден Бруку, писала је, мада узалуд: „Сада, када смо овде“, мисли на холандске припадник UNPROFOR-а са којима је често размењивала искуства, „ми видимо праву истину која је другачија од оне коју нам износе западни медији.“ Она је писала Клинтону, Џимију Картеру, Ван ден Бруку, разним листовима и новинама, али безуспешно.
Боро Драшковић сматра да књига Јени Лигтенберг „жуди“ да се по њој сними филм и да заслужује да буде преведена на руски и енглески језик, како би истина путовала светом. Приређивач издања, проф. др Мирко Шошкић, у свом обраћању се трудио да представи Јени као особу која због своје храбрости - да говори истину и части - да се за њу бори, заслужује наше поштовање, попут оних хероина из Првог и Другог светског рата, чију помоћ српски народ и данас памти. Посебан осврт др Шошкић, некадашњи министар здравља Републике Српске, је направио на догађаје у којима су Јени и он заједно учествовали, приказујући ову Холанђанку као пожртвовану особу која је своју пензију и све што је имала, у времену немаштине и искушења филантропски делила са рањеницима, колегама и породицама код којих је била смештена.