Промоција књиге о Ваљевској болници у Дому Војске Србије

У Свечаној сали Дома Војске Србије данас је, у сарадњи са Народним музејом Ваљева и Секцијом за историју медицине Српског лекарског друштва, одржана промоција научног саветника примаријуса др сц. мед Александра С. Недока – „Ваљево – српски ратни хируршки центар и град-болница у епицентру велике епидемије 1914 – 1915”, коју је издао Народни музеј Ваљева. Дело је настало као резултат др Недоковог вишедеценијског проучавања српског војног санитета и представља синтезу његових претходних радова, објављених и необјављених, уз додаваље неких до сада непознатих детаља.

На промоцији су говорили рецензенти – генерал у пензији доц. др Вељко Тодоровић и пуковник проф. др Драган Микић, начелник Клинике за инфективне и тропске болести ВМА – те санитетски генерал др Бранислав Поповић, који су ауторови сарадници и коаутори радова више од десет година. У име издавача обратио се др Владимир Кривошејев, директор Народног музеја Ваљева, уредник те књиге, и на крају и аутор.

Генерал доц. др Тодоровић је говорећи о садржају књиге рекао да је на 123 странице, подељено у три дела, описан период у коме су Ваљево и његове болнице постале симбол страдања у Великом рату, али и симбол пожртвовности, хуманости и међународне сарадње у борби против епидемије невиђених размера. У првом делу књиге, који је насловљен као Ваљево – глад болница, приказано је стање у Ваљеву од почетка рата до краја Колубарске битке. У другом делу описана је епидемија три тифуса, а у трећем су наведени подаци о санитетском особљу које је изгубило животе у ратни збивањима од 15. јула (по старом календару) 1914. до 30. септембра 1915. године.

Богатство књиге, према речима др Тодоровића, представљају оригинална документа, топографске карте с војним тактичким позицијама, 24 табеле и графикона, 67 фотографија од којих су неке први пут објављене, јер су из личног архива др Недока, и цитати (147 библиографских података) од којих су већина оригинални изворни документи, ратни извештаји јединица и Врховне команде српске војске, болнички протоколи, стручни радови лекара учесника рата, које је др Недок годинама скупљао и проучавао.

„У овој књизи је, кроз рад санитета у току једне године, приказана епопеја античких размера српског народа и његове војске, епопеја која се кретала од суноврата, пораза и ризика од потпуне пропасти до величанствене победе и ослобођења јужнословенских народа. Приказан је део тешке и неравноправне борбе малог и нејаког, али поноситог народа за своју слободу и опстанак, рекао је генерал доц. др Тодоровић и истакао да је то био најтежи и најизазовнији период „када је максималним напорима, иако са ограниченим људским и материјалним ресурсима, живот победио смрт и однео дефинитивну победу”.

Војни инфектолог, пуковник проф. др Микић подсетио је да је „мала Србије Велики рат дочекала потпуно неспремна у здравственом погледу” и да су се епидемије дизентерије, трбушног, повратног и посебно пегавог – „историјског” тифуса, а мање и осталих заразних болести, рашириле у српској војсци и народу као пожар крајем 1914. године. Он је рекао да су те морије Србији нанеле такве губитке какве у Првом светском рату није имао ниједан народ, ниједна друга војска. Истакао је да је на основу оцене др Вилијама Хантера, шефа британске санитетске мисије, која је у марту 1915. стигла у Србију, епидемија пегавог тифуса у Србији 1914/1915. била „најизненаднија епидемија по пореклу, најбржа по току, највећа по интензитету, а најбрже заустављена од свих познатих оваквих епидемија у историји”. Најтеже је било у ваљевским болницама.

Пуковник проф. др Микић цитирао је изводе из забележака лекара из тог времена о тадашњој ситуацији у Ваљеву.
„У болницама су се дешавали језиви призори масовног страдања и умирања, како болесника, тако и болничког особља...Нису људи могли стићи да сахране мртве. У близини болнице слагана је гомила лешева. Било је случајева да су грешком на гомиле лешева стављали и оне у несвести.” Или:  „Због препуњености болница, због оскудице у средствима и због неодвајања у њима заражених од осталих болесника и рањеника, у њима су се заражавали и умирали сви, који год су као незаражени ступали…Јаук, запомагање, уздисање, последњи ропац – допираху из даљине до ушију! Стање у болницама је било не само незадовољавајуће, већ језовито...болесници, и они најтежи, што бунцају, што иду испод себе и што се боре са душом, сви одреда измешани на састављеним постељама, испод постеља, по поду, па чак и у ходницима…Болесницима се даје храна напамет и одока, а односе је у одељења заробљеници, који је уз пут попију, поједу, па чак и продаду”.

Професор др Микић рекао је да ми данас загледани у то време не можемо да појмимо те страхоте, које су нам се десиле, о чему су многи писали, па и они, па и др Недок и истакао је:
– Нисмо их писали да бисмо нешто написали, већ да вас поучимо да се не сме заборавити да су епидемије настајале због нечије немоћи, неорганизованости, немара, незнања, и у крајњем због недостатка лекова, јер су такве грешке увек могуће.
Говорећи о значају дела др Недока генерал-мајор у пензији др Бранислав Поповић подсетио је присутне на почетке рада и истраживања историје српског војног санитета. Он је рекао да се др Недоку прикључила једна група лекара и војника, њих више од 20, која је скоро деценију истраживала и своје резултате излагала на пет симпозијума и објавила десетак књига.
– Ова је последња др Недокова књига, како је рекао генерал Поповић помало у шали, али се не зна до када, јер он за сваку каже да је последња. – Доктор Недок има и вољу и жељу да још пуно тога напише, а и нас на тај начин тера да и ми идемо његовим путем.

О начину на који је упознао др Недока, али и о значај његовог дела, говорио је проф. др Владимир Кривошејев. Он је истакао да је др Недок радећи на књизи, помогао да се изврши периодизација рада Ваљевске болнице и да се Ваљево – град болница сагледа као историјски процес, који има два потпуно различита периода и своје потпериоде.

Сви учесници промоције су бираним речима говорили о аутору др Недоку – научном саветнику, доктору медицинских наука, примаријусу, кардиологу, дугогодишњем редовном члану Академије медицинских наука Српског лекарског друштва, врхунском познаваоцу историје српског војног санитета, почасном мајору Војске Србије. Истакли су његову свестраност, креативност, посвећеност и аутентичност, рекли да је човек бритке мисли, неисцрпног радног елана и патриотског заноса, који и даље пише иако је у десетој деценији живота.

На то га обавезује традиција, како је на крају промоције рекао аутор, јер је свака генерација Недока имала лекаре, а ова последња књига има и лични печат.

– Ова књига је, заједно са мојом књигом „Повлачење 1915, најемотивније доживљена и писана. И зато ми се посебно овим делом испуњава вишеструка жеља: да се свом граду детињства одужим делићем захвалности за оне лепе дане дечије безбрижности и среће које ми је пружио, да се дубоко поклоним сенима оних који у њему храбро уђоше у епидемију и у њој изгореше и да његовим многим безименим становницима одам поштовање за њихову племенитосат коју према рањеним и болесним јунацима показаше” – рекао је др Недок, истакавши да је то књига поноса и туге.
 
Имена настрадалих лекара у ратни збивањима од 15. јула 1914 до 30. септембра 1915. се знају и она су као незаборавник дата на крају књиге.

И пре него што је изашла из штампе, рукопис те књиге награђен је 2016. другом наградом за историографију Фондације „Драгојло Дудић”, а премијерно је промовисана почетком године на Војномедицинској академији.