15.05.2023
Промоција књиге „Зрно рата” Драгана Вујичића
У Атријуму Дома Војске Србије у Београду промовисано је данас издање Медија центра „Одбрана“ – књига „Зрно рата” новинара и публицисте Драгана Вујичића. О књизи су казивали историчар др Миливоје Пршић, Душан Максимовић – један од учесника догађаја, уредник књиге мр Снежана Ђокић и аутор Драган Вујичић.
– Аутор је овом књигом подигао споменик косовским јунацима из 1999. године, пре свега неустрашивим борцима Треће армије. На челу колоне јунака и мученика је пуковник Вељко Ловре, следи генерал Божидар Делић, командант бесомучно бомбардоване српске ратне јединице, па генерали Лазаревић, Стојимировић, али и Николај Виторович Стасков и маршал Алексејев. Нижу се подвизи данас заборављених хероја и хероина – заставника Добривоја Стојановића, лекара Горан Здравковића, Ив Ен Прентис, Симониде, Слађане Станковић, Марије Милић, Радмиле Анђелковић, низа војника и цивила... Њихове судбине дирају у срце. А нас ова књига данас подсећа шта и кога и не смемо да заборавимо – истакла је мр Снежана Ђокић, отварајући промоцију.
Књига је настала дугогодишњим радом Драгана Вујичића, који је проналазио људе и истраживао судбине учесника догађаја не би ли од њих чуо истину о догађајима који превазилазе појединачну историју. О томе какви су то уистину били догађаји као и шири контекст у коме су се они одигравали, предочио је историчар др Миливоје Пршић и на крају истакао:
– Задивљен сам оним што је Драган Вујичић урадио, шта је прикупио. Не знам шта нисам прочитао о историји ратова, о војној историји, теорији ратова, а као шеф катедре за војну историју правио сам компаративне анализе борбених операција, ратова, извлачио неке закључке, и морам да кажем да је ово јединствена књига по начину интерпретирања агресије НАТО на Србију 1999. године. Ово је прича о људима из борбеног строја, њиховим судбинама и требало је да се свака од тих људских судбина забележи да не остане заборављена, јер 1999. године српски народ је поново показао свету како се брани груда, како се брани отаџбина.
Магистар Снежана Ђокић је прочитала један одломак из књиге – потресно Симонидино писмо, које је написала девојчица од 11 година у страху да јој непријатељски авиони не убију на небу већ умрлу мајку.
О томе ко је била та девојчица и како је настало то писмо сведочио је на промоцији Душан Максимовић, Симонидин отац, један од учесника ратних дешавања. Он је казивао о догађајима у Приштини те ратне 1999, а посебно је била потресна његова прича о томе како непријатељски авиони нису у Приштини само убијали људе, него су бомбардовали и гробље. Није могао да не пусти сузу кад је описивао како су изгледали бомбама похарани гробови, па и гроб његовог оца и покојне жене. Када је те 1999. то испричао мајци која се са његовом децом налазила у Нишу, Симонида је то чула и написала састав. Њене речи су се касније читале и препричавале од уста до уста, док нису нашле пут до медија.
На крају промоције обратио се и аутор. – У овој књизи је 50 малих прича о 50 великих људи. Сви су пробрани и сви износе неке невероватне ствари које се догађају само у рату. Књига је на жалост имала неку злосрећу да не буде промовисана две године због короне, али се читала. Прво издање је распродато рекламом од уста до уста. Ово је друго издање и ја ћу наставити да пишем. Спремам и другу књигу.
Догађај је увеличао песмама Марко Качаревић, оснивач Српских православних појаца.
Књига је настала дугогодишњим радом Драгана Вујичића, који је проналазио људе и истраживао судбине учесника догађаја не би ли од њих чуо истину о догађајима који превазилазе појединачну историју. О томе какви су то уистину били догађаји као и шири контекст у коме су се они одигравали, предочио је историчар др Миливоје Пршић и на крају истакао:
– Задивљен сам оним што је Драган Вујичић урадио, шта је прикупио. Не знам шта нисам прочитао о историји ратова, о војној историји, теорији ратова, а као шеф катедре за војну историју правио сам компаративне анализе борбених операција, ратова, извлачио неке закључке, и морам да кажем да је ово јединствена књига по начину интерпретирања агресије НАТО на Србију 1999. године. Ово је прича о људима из борбеног строја, њиховим судбинама и требало је да се свака од тих људских судбина забележи да не остане заборављена, јер 1999. године српски народ је поново показао свету како се брани груда, како се брани отаџбина.
Магистар Снежана Ђокић је прочитала један одломак из књиге – потресно Симонидино писмо, које је написала девојчица од 11 година у страху да јој непријатељски авиони не убију на небу већ умрлу мајку.
О томе ко је била та девојчица и како је настало то писмо сведочио је на промоцији Душан Максимовић, Симонидин отац, један од учесника ратних дешавања. Он је казивао о догађајима у Приштини те ратне 1999, а посебно је била потресна његова прича о томе како непријатељски авиони нису у Приштини само убијали људе, него су бомбардовали и гробље. Није могао да не пусти сузу кад је описивао како су изгледали бомбама похарани гробови, па и гроб његовог оца и покојне жене. Када је те 1999. то испричао мајци која се са његовом децом налазила у Нишу, Симонида је то чула и написала састав. Њене речи су се касније читале и препричавале од уста до уста, док нису нашле пут до медија.
На крају промоције обратио се и аутор. – У овој књизи је 50 малих прича о 50 великих људи. Сви су пробрани и сви износе неке невероватне ствари које се догађају само у рату. Књига је на жалост имала неку злосрећу да не буде промовисана две године због короне, али се читала. Прво издање је распродато рекламом од уста до уста. Ово је друго издање и ја ћу наставити да пишем. Спремам и другу књигу.
Догађај је увеличао песмама Марко Качаревић, оснивач Српских православних појаца.
ФОТО ГАЛЕРИЈА
