09.06.2023
Премијерно извођење Бетовенових клавирских концерата
Уметнички ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички“ вечерас је у препуној сали Дома Војске Србије извео концерт под називом „Вече Бетовена“. Наизглед уобичајеног имена, овај концерт је ипак био јединствен, што нам открива његов поднаслов „Клавирски концерти за које нисте знало – премијерна извођења“.
Заиста, вечерас је београдска публика имала прилику (или боље рећи привилегију) да под диригентском палицом Павла Медаковића и изведбу солиста на клавиру Милене Малеш, Душана Торомана и Михајла Зурковића чује премијерна извођења три Бетовенова клавирска концерта у Србији.
"Ја носим дуго, често врло дуго, своје мисли са собом пре него што седнem да их забележим... Правим измене, одбацујem и поново покушавам све док не будem задовољан.“. Овим речима је Лудвиг ван Бетовен описао свој стваралачки процес који је, судећи по бројним сведочанствима његових савременика, умео да буде спор и мукотрпан. Зато не чуди да је до данас сачувано око десет хиљада страница испуњених скицама и музичким идејама које је Бетовен користио приликом компоновања.
Међу овим скицама налази се материјал за око двадесет клавирских концерата, од којих је само пет добило коначни облик. Рад на неким од ових концерата напуштен је у релативно раној фази, као што је случај са Концертом у А- дуру (деест 42) из 1789. године, од кога су нам остали само фрагменти лаганог става. Ипак, лепота тематског материјала и за оно време оригинална решења на пољу хармоније и инструментације инспирисали су холандског композитора Кејса Њувенхаузена да га доврши и премијерно представи публици 2005. године. Милена Малеш као солиста на клавиру вечерас је имала част да то дело по први пут јавно изведе у Србији.
Са друге стране, Концерт у Д-дуру (Хесс 15) из 1815. године обимно је дело које је Бетовен оставио по страни након 70 исписаних страница рукописа. Овај торзо садржи бројне фасцинантне идеје, док му чврста спрега клавирске и оркестарске деонице даје изразито симфонијски карактер. Довршио га је 1987. године енглески музиолог Николас Кук, а уз симфонијски оркестар на клавиру вечерас маестрално ивео Михајло Зурковић.
Другачију судбину имао је Рондо у Б-дуру (WоО 6) из 1793. године. Овај став је заправо првобитни финале Бетовеновог Другог клавирског концерта. Иако у потпуности довршен, остао је у композиторовој фиоци све док га његов ученик Карл Черни није објавио 1829. године, када је извшио и ревизију солистичке деонице у складу са вокабуларом клавирске технике тог доба.
„Витка грчка девојка између два нордијска џина“ – Шуманов сликовити опис Бетовенове Четврте симфоније можда указује на разлог њене релативне занемарености на концертним подијумима. Смештена између моћне „Ероике“ и „судбинске“ Пете симфоније, ова композиција складних, класичних пропорција открива своје квалитете на суптилнији начин.
Адагио је свакако једна од најлепших Бетовенових лирских креација, а главно изненађење је сачувано за крај, када виолине и фаготи у дупло споријем ритму свирају фрагменте теме, пре него што одсечни тутти акорди означе крај симфоније. Београдска публика је са одушевљењем дугим и искреним аплаузом поздравила овај несвакидашњи наступ симфонијског оркестра, диригента и солиста.
Заиста, вечерас је београдска публика имала прилику (или боље рећи привилегију) да под диригентском палицом Павла Медаковића и изведбу солиста на клавиру Милене Малеш, Душана Торомана и Михајла Зурковића чује премијерна извођења три Бетовенова клавирска концерта у Србији.
"Ја носим дуго, често врло дуго, своје мисли са собом пре него што седнem да их забележим... Правим измене, одбацујem и поново покушавам све док не будem задовољан.“. Овим речима је Лудвиг ван Бетовен описао свој стваралачки процес који је, судећи по бројним сведочанствима његових савременика, умео да буде спор и мукотрпан. Зато не чуди да је до данас сачувано око десет хиљада страница испуњених скицама и музичким идејама које је Бетовен користио приликом компоновања.
Међу овим скицама налази се материјал за око двадесет клавирских концерата, од којих је само пет добило коначни облик. Рад на неким од ових концерата напуштен је у релативно раној фази, као што је случај са Концертом у А- дуру (деест 42) из 1789. године, од кога су нам остали само фрагменти лаганог става. Ипак, лепота тематског материјала и за оно време оригинална решења на пољу хармоније и инструментације инспирисали су холандског композитора Кејса Њувенхаузена да га доврши и премијерно представи публици 2005. године. Милена Малеш као солиста на клавиру вечерас је имала част да то дело по први пут јавно изведе у Србији.
Са друге стране, Концерт у Д-дуру (Хесс 15) из 1815. године обимно је дело које је Бетовен оставио по страни након 70 исписаних страница рукописа. Овај торзо садржи бројне фасцинантне идеје, док му чврста спрега клавирске и оркестарске деонице даје изразито симфонијски карактер. Довршио га је 1987. године енглески музиолог Николас Кук, а уз симфонијски оркестар на клавиру вечерас маестрално ивео Михајло Зурковић.
Другачију судбину имао је Рондо у Б-дуру (WоО 6) из 1793. године. Овај став је заправо првобитни финале Бетовеновог Другог клавирског концерта. Иако у потпуности довршен, остао је у композиторовој фиоци све док га његов ученик Карл Черни није објавио 1829. године, када је извшио и ревизију солистичке деонице у складу са вокабуларом клавирске технике тог доба.
„Витка грчка девојка између два нордијска џина“ – Шуманов сликовити опис Бетовенове Четврте симфоније можда указује на разлог њене релативне занемарености на концертним подијумима. Смештена између моћне „Ероике“ и „судбинске“ Пете симфоније, ова композиција складних, класичних пропорција открива своје квалитете на суптилнији начин.
Адагио је свакако једна од најлепших Бетовенових лирских креација, а главно изненађење је сачувано за крај, када виолине и фаготи у дупло споријем ритму свирају фрагменте теме, пре него што одсечни тутти акорди означе крај симфоније. Београдска публика је са одушевљењем дугим и искреним аплаузом поздравила овај несвакидашњи наступ симфонијског оркестра, диригента и солиста.
ФОТО ГАЛЕРИЈА
