03.10.2023
„Битка на Кајмакчалану” у Народном музеју Ваљево
Ваљевци су се синоћ окупили у великом броју да чују причу о својим прецима, чувеним Дринцима из 5. и 17. ваљевског пука, и њиховом јунаштву на Кајмакчалану. Организатори промоције из Народног музеја Ваљево у последњем тренутку су променили салу предвиђену за овај догађај, јер је капацитет њихове „Плаве сале” био премали да прими све заинтересоване.
Након изјава које су локалним медијима дали аутор књиге новинар и публициста Игор Гојковић и пуковник проф. др Далибор Денда, промоција је могла да почне. Књига „Битка на Кајмакчалану – септембар 1916” издање је Медија центра „Одбрана”, које је до сада промовисано широм Србије, тамо одакле су потицали ти див-јунаци, који су ослобађали Кајмакчалан те 1916. године, ступивши на тло Србије. Многи су изгинули...
О Ваљевцима на Кајмакчалану Игор Гојковић је рекао:
„Крвава битка на Кајмакчалану трајала је 22 дана. Бугари су били добро утврђени на положајима који су се налазили чак и на 1.000 метара већој висини од српских положаја. Ипак, ти српски војници су у заносу јуришали на Кајмакчалан, јер је на њеном врху, коти 2525, била пирамида која је означавала границу њихове Србије, из које су 10 месеци била изгнани. Није им сметао ни снег, оркански ветар због кога нису могли да гађају рововски топови, поларна хладноћа...
Пошто смо данас у Ваљеву, ред је да овде детаљно представимо славне ваљевске пукове, 5. и 17, у којима су се током битке на Кајмакчалану борили и ваши преци.
Од почетка битке 5. пук имао је задатак да својом главнином, 1. и 3. батаљоном, наступа ка врху Кајмакчалана. Упоредо са две издвојене чете ова два батаљона, нападао је Кочобеј, а са својим 2. батаљоном наступао ка Флоки. Овај славни ваљевски пук носио је највећи терет напада Дринске дивизије према кајмакчаланској греди. На челу 5. пука био је пуковник Војислав Воја Чолаковић, родом из Смедерева, стар 48 година. Рањен је на прилазима Кајмакчалану 19. септембра и остао да води свој 5. пук до краја битке.
У почетним борбама на Кајмакчалану није учествовао 17. ваљевски пук, јер се налазио као испомоћ Дунавској дивизији током Горничевске битке, где је тешко настрадао и имао више од 900 људи избачених из строја. Тек 16. септембра 17. пук бива враћен под команду своје матичне Дринске дивизије и бива распоређен према врху Кајмакчалана у другом борбеном реду иза 5. пука, а између 23. и 26. септембра и у првом борбеном реду, попуњавајући простор између 4. ужичког пука и 1. батаљона 5. ваљевског пука.
На челу 17. пука налазио се Ваљевац пуковник Алекса Стојишић, стар 41 годину. Два пута је рањаван, једном током Горничевске битке, а други пут на Кајмакчалану 26. септембра. Оба пута је остао у строју на челу свог пука.”
Говорећи о структури књиге, опреми и пре свега њеном значају, пуковник проф. др Далибор Денда је рекао:
„Ова изузетно важна битка нажалост није никада у потпуности и детаљно обрађена у нашој историографији. Разлог томе треба вероватно тражити у конфузији око тога шта се заиста догађало у борбама за освајање самог врха. Дикусија која је изазивала неслагања водила се око тога да ли су Кајмакчалан освојили Дринци из 5. пука, четници Војводе Вука или Дунавци из 7. пука. Описујући догађаје Гојковић је измирио све њих и одао им подједнаку заслугу за ово велико дело. У опису догађаја из Гојковића овде провејава новинар, као посленик лепе писане речи.
Поред коришћења 16, 17. и 18. књиге из званичне историје Првог светског рата Историјског одељења Главног ђенералштаба Краљевине СХС/Југославије, аутор је историјске сцене из септембра 1916. године оживео кроз уплитање сведочанстава непосредних учесника или блиских сведока догађаја, од војника и подофицира чија су сведочанства сакупљена у књигама „ Солунци говоре”, „Јунаци српске трилогије” или „Напред у отаџбину”, до официра, активних и резервних, међу којима су и наши велики писци, публицисти и јавни радници какви су били Стеван Јаковљевић, Станислав Краков, Иво Ћипико или Рудолф Арчибалд Рајс. Баш та сведочанства допринела су да кроз описе доживљеног провејава здрав српски патриотизам учесника у догађајима, неоптерећен лажном патетиком. Не занемарују се ни сведочанства и страдања друге супротстављене стране, која је аутор дао кроз описе догађаја из пера бугарских аутора Николе Недева (България въ Световната война 1915–1918 г, София, 1927) и Данаила Кацев-Бурског (Каймакъ-Чаланъ, из дневника на сестра Евга, София, 1933).”
Главни јунаци Гојковићеве приче су српски људи, они у историји често прећуткивани или збирним именима приказани делићи супериорне српске војне организације, од нижих официра и подофицира до обичних војника. Њима, њиховим јунаштвима и судбинама је и посвећена књига „Битка на Кајмакчалану”. Ту идеју и енегију препознали су присутни на промоцији у Ваљеву, међу којима су били представници града, многих институција науке и културе, потомци ваљевских пукова, гимназијалци и домаћини промоције директорка Народног музеја Ваљево Јелена Николић Лекић и њене колеге.
Након изјава које су локалним медијима дали аутор књиге новинар и публициста Игор Гојковић и пуковник проф. др Далибор Денда, промоција је могла да почне. Књига „Битка на Кајмакчалану – септембар 1916” издање је Медија центра „Одбрана”, које је до сада промовисано широм Србије, тамо одакле су потицали ти див-јунаци, који су ослобађали Кајмакчалан те 1916. године, ступивши на тло Србије. Многи су изгинули...
О Ваљевцима на Кајмакчалану Игор Гојковић је рекао:
„Крвава битка на Кајмакчалану трајала је 22 дана. Бугари су били добро утврђени на положајима који су се налазили чак и на 1.000 метара већој висини од српских положаја. Ипак, ти српски војници су у заносу јуришали на Кајмакчалан, јер је на њеном врху, коти 2525, била пирамида која је означавала границу њихове Србије, из које су 10 месеци била изгнани. Није им сметао ни снег, оркански ветар због кога нису могли да гађају рововски топови, поларна хладноћа...
Пошто смо данас у Ваљеву, ред је да овде детаљно представимо славне ваљевске пукове, 5. и 17, у којима су се током битке на Кајмакчалану борили и ваши преци.
Од почетка битке 5. пук имао је задатак да својом главнином, 1. и 3. батаљоном, наступа ка врху Кајмакчалана. Упоредо са две издвојене чете ова два батаљона, нападао је Кочобеј, а са својим 2. батаљоном наступао ка Флоки. Овај славни ваљевски пук носио је највећи терет напада Дринске дивизије према кајмакчаланској греди. На челу 5. пука био је пуковник Војислав Воја Чолаковић, родом из Смедерева, стар 48 година. Рањен је на прилазима Кајмакчалану 19. септембра и остао да води свој 5. пук до краја битке.
У почетним борбама на Кајмакчалану није учествовао 17. ваљевски пук, јер се налазио као испомоћ Дунавској дивизији током Горничевске битке, где је тешко настрадао и имао више од 900 људи избачених из строја. Тек 16. септембра 17. пук бива враћен под команду своје матичне Дринске дивизије и бива распоређен према врху Кајмакчалана у другом борбеном реду иза 5. пука, а између 23. и 26. септембра и у првом борбеном реду, попуњавајући простор између 4. ужичког пука и 1. батаљона 5. ваљевског пука.
На челу 17. пука налазио се Ваљевац пуковник Алекса Стојишић, стар 41 годину. Два пута је рањаван, једном током Горничевске битке, а други пут на Кајмакчалану 26. септембра. Оба пута је остао у строју на челу свог пука.”
Говорећи о структури књиге, опреми и пре свега њеном значају, пуковник проф. др Далибор Денда је рекао:
„Ова изузетно важна битка нажалост није никада у потпуности и детаљно обрађена у нашој историографији. Разлог томе треба вероватно тражити у конфузији око тога шта се заиста догађало у борбама за освајање самог врха. Дикусија која је изазивала неслагања водила се око тога да ли су Кајмакчалан освојили Дринци из 5. пука, четници Војводе Вука или Дунавци из 7. пука. Описујући догађаје Гојковић је измирио све њих и одао им подједнаку заслугу за ово велико дело. У опису догађаја из Гојковића овде провејава новинар, као посленик лепе писане речи.
Поред коришћења 16, 17. и 18. књиге из званичне историје Првог светског рата Историјског одељења Главног ђенералштаба Краљевине СХС/Југославије, аутор је историјске сцене из септембра 1916. године оживео кроз уплитање сведочанстава непосредних учесника или блиских сведока догађаја, од војника и подофицира чија су сведочанства сакупљена у књигама „ Солунци говоре”, „Јунаци српске трилогије” или „Напред у отаџбину”, до официра, активних и резервних, међу којима су и наши велики писци, публицисти и јавни радници какви су били Стеван Јаковљевић, Станислав Краков, Иво Ћипико или Рудолф Арчибалд Рајс. Баш та сведочанства допринела су да кроз описе доживљеног провејава здрав српски патриотизам учесника у догађајима, неоптерећен лажном патетиком. Не занемарују се ни сведочанства и страдања друге супротстављене стране, која је аутор дао кроз описе догађаја из пера бугарских аутора Николе Недева (България въ Световната война 1915–1918 г, София, 1927) и Данаила Кацев-Бурског (Каймакъ-Чаланъ, из дневника на сестра Евга, София, 1933).”
Главни јунаци Гојковићеве приче су српски људи, они у историји често прећуткивани или збирним именима приказани делићи супериорне српске војне организације, од нижих официра и подофицира до обичних војника. Њима, њиховим јунаштвима и судбинама је и посвећена књига „Битка на Кајмакчалану”. Ту идеју и енегију препознали су присутни на промоцији у Ваљеву, међу којима су били представници града, многих институција науке и културе, потомци ваљевских пукова, гимназијалци и домаћини промоције директорка Народног музеја Ваљево Јелена Николић Лекић и њене колеге.
ФОТО ГАЛЕРИЈА
