Промоција књиге „Битка на Кајмакчалану” у Суботици

Дан ослобођења Суботице у Првом светском рату Српски културни центар „Свети Сава” обележава заједно са Буњевачким културним центром манифестацијом под називом „У славу 13. новембра”. Сећајући се заједничких напора предака традиционално се приређује читав низ садржаја тематски посвећених том времену, као и Свечана академија „Браћа увек – увик заједно”, која слави вековно пријатељство два народа.


 
Ове године први догађај „У славу 13. новембра” била је промоција књиге „Битка на Кајмакчалану”.
 
Професор историје Сава Самарџић, уводничар промоције, истакао је значај теме коју књига обрађује, као и неопходност да се поуке и поруке наше историје чешће чују.


 
Аутор књиге Игор Гојковић, новинар и публициста, говорио је о томе како је књига настајала и како је истражујући бројну литературу из дана у дан реконструисао једну од највећих битака српске војне историје – Битку на Кајмакчалану. 
 
„Књига је резултат мог десетогодишњег истраживања по домаћим и страним архивима. Материјал за књигу потиче из оригиналних операцијских дневника Дринске дивизије и њених пукова са Кајмакчалана који се чувају у Војном архиву у Београду, фотографије из Војног музеја, Архива Србије и приватних колекција, карте, скице и кроки цртежи из архива Војногеографског института ’Генерал Стеван Бошковић’.”

 Као увертиру за кајмакчаланску епопеју Гојковић наводи да о размерама српске трагедије у касну јесен и зиму 1915. године најречитије говоре подаци о бројном стању српске војске, који су слати савезницима након преласка преко Албаније.

– „Од 10.125 официра и 778.536 мобилисаних људи, колико их је било до августа 1915. године, у Грчку је стигло само око 144.000 официра и војника. Комплетан излазак српских армија са Халкидикија на фронт завршен је до 31. јула 1916. године. Српској војсци савезничка команда доделила је доста широк фронт који се протезао од Вардара па до Охридског језера, веома тежак и углавном на планинском земљишту надморске висине од око 2.000 метара, куда је пролазила државна граница Краљевине Србије и Краљевине Грчке.”
 


Бици на Кајмакчалану претходила је и битка код грчког села Горничева, чији је главни терет поднела Дунавска дивизија, али током које је и Дринска дивизија имала озбиљне борбе са Бугарима који су се спустили са Кајмакчаланске греде и запосели повољне положаје у дубини грчке територије. По окончању Горничевске битке, 12. септембра у раним јутарњим часовима почела је Битка на Кајмакчалану. Детаљно и занимљиво Гојковић је изложио њен ток, а у закључку излагања навео:

„Дринска дивизија је пуна 22 дана водила крваве борбе на Кајмакчалану, заузимајући јуришима ров по ров, камен по камен, тачку по тачку. Крвави биланс су 3.804 човека избачена из строја, од тога 39 погинулих официра (међу којима и три команданта батаљона) и 747 погинулих подофицира, каплара и редова.”



Сјајна победа српске војске на Кајмакчалану после катастрофалне 1915. године, када је немачка врховна команда надмено објавила да су Србија и српска војска престале да постоје, показала је целом свету да српска војска постоји, да се опет бори и да побеђује. На коначно освојеном врху Кајмакчалана су се, према сведочењима преживелих записаним у „Српској трилогији”, одигравале заиста потресне сцене: „Они падоше на колена. Неки су се крстили. Други љубили земљу. Куршуми су фијукали. Планина је хучала… Врх је био у нашим рукама.

– Децо! – говорио је пуковник Јовановић. Капија Слободе је отворена... Честитам, војници. Сада се налазимо у нашој слободној земљи...”

Излагање Игора Гојковића пропраћено је изузетном пажњом, бројним питањима и дугим и емотивним аплаузом.