Промоција књиге „Дневници железничара из Великог рата“

Књига „Дневници железничара из Великог рата“ новинара и уредника Игора Гојковића представљена је у Атријуму Дома Војске Србије „Београд“. Аутор је реконструисао улогу српских железница и железничара у Великом рату и у годинама након њега на основу оригиналних дневника војних железничара Војина Миланковића и Чедомира Пејића. Монографија је богато илустрована са 228 оригиналних фотографија, карата и скица из Војног и Железничког музеја и представља прву заокружену реконструкцију војне употребе железница у Србији од изградње прве пруге између Београда и Ниша 1884. па до краја Првог светског рата. На тај начин осветљен је још један сегмент из прошлости саобраћајне службе као значајног дела логистике наших оружаних снага.

 
На промоцији књиге говорили су рецензент пуковник ванредни проф. др Далибор Денда, уредник књиге и уредник у издавачкој деларности МЦ „Одбрана“ др Александра Пећинар и аутор.
 
Представљајући монографију која је још једна прича са погледом у прошлост, обликована данас др Александра Пећинар је подсетила да историја Србије током ослободилачких ратова са почетка прошлог века представља непрекидну инспирацију. Велики број наслова из едиције „Историјаˮ, сваке године посвећен је овом кључном периоду српске и светске историје, а успеси су и поновљена издања неких од књига које овој едицији припадају. Александра Пећинар  је истакла да је Игор Гојковић након књиге Битка на Кајмакчалану јесен 1916. године, чије је друго издање управо у припреми, а која је добитник награде Фондације „Драгојло Дудић“,  обрадовао и обогатио МЦ „Одбрана“ још једном вредном историјском књигом – Дневницима Железничара из Великог рата. 



Уредница књиге представила је аутора, истакла његов досадашњи новинарски ангажман и рекла да је Гојковић данас уредник документарно-историјског програма београдске телевизије Фронт, где је аутор капиталног серијала од 366 епизода Дневник Великог рата Србије.
„Паралелно са својим професоналним ангажовањем, последњу деценију посветио је изучавању историјских тема посвећених Србији у Првом светском рату. Посебна вредност његовог историографског рада огледа се у чињеници да су његове књиге настале из пера некога коме историја није позив већ животна страст и непрекидна инспирација. Управо такви прегаоци, као што је Игор Гојковић, у својим истраживањима успевају да  дођу до оних најдрагоценијих, оригиналних историјских извора, докумената, предмeта, па чак и личности којима су своје приче веродостојно поткрепили и тако их заувек уткали у српску историографију“, истакла је др Пећинар.
 
О значају књиге Игора Гојковића за војну историографију говорио је  стручни рецензент монографије пуковник проф. др Далибор Денда, виши научни сарадник Одељење за војну историју, Институт за стратегијска истраживања Универзитет одбране у Београду.
„Аутор се поред релевантне литературе и наведених дневника у реконструкцији улоге српских железница и железничара у Великом рату користио и радовима из пера непосредних учесника у догађајима, објављеним у годинама након великог светског сукоба, какви су били Светислав Тиса Милосављевић, Петар Прокић и Јездимир Николић. Ти текстови који су настали на основу њихових успомена и дневничких бележака, дају за право Гојковићу да рукопис назове Дневници железничара из Великог рата. Гојковић је дневничку и мемоарску литературу обогатио и личним истраживањем дневне и војне штампе настале у истраживаном периоду и непосредно након њега – Српским новинама, Правди, Политици, Времену, Ратнику. Поред истраживања у Универзитетској библиотеци Универзитета одбране која је понудила многобројна правила и прописе о употреби железница у војне сврхе, аутору је у фокусу била и оригинална архивска грађа Саобраћајног одељења српске Врховне команде и Војно-железничке инспекције похрањена у Војном архиву у Београду“, рекао је пуковник проф. др Далибор Денда и истакао да монографију засвођује списак коришћене литертуре који садржи 62 библиографске јединице на српском, енглеском, немачком, француском, бугарском и македонском језику.



Иако је књига писана популарно и намењена пре свега широј читалачкој публици, аутор није занемарио ни позивање на референце кроз чак 335 напомена, чиме је оставио путоказ и стручној публици за даља истраживања.
Пуковник проф. др Денда рекао је да књигу обогаћује историјат појаве и употребе железнице у војне сврхе, како у свету, тако и код Србији суседних земаља, те српска цивилна искуства као и искуства из српско-бугарског рата 1885/86 и балканских ратова 1912/1913. године. На тај начин је аутор догађаје о којима пише поставио у шири међународни и друштвени контекст. 

Дајући оцену рада српских железничара у периоду ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године Гојковић истиче: „Током балканских ратова и у Великом рату они су били пример пожртвованости и патриотског схватања радне обавезе, а неретко су показивали и личну храброст достојну дивљења... Транспортовали су трупе, муницију, топове, расклопљене авионе српске аеропланске ескадре, војну опрему, храну, извлачили рањенике са бојишта у позадину, али и помагали народу – цивилима, превозећи их, често противно строгим наређењима, и то бесплатно. И када је требало, машиновође су добровољно и по више од 20 часова непрекидно управљале локомотивама које су вукле војне транспорте...“. „У тим веома сложеним операцијама“, закључује аутор,  „довољна је била и најмања непажња или неодговорност било ког у ланцу железничких службеника па да се угрозе планови Врховне команде и непријатељу омогући готово тренутна предност са катастрофалним последицама. На срећу, током ратова није остао забележен ниједан такав догађај на српским пругама, и то захваљујући самопрегорном раду српских железничара“, цитирао је детаље из књиге проф. др Денда.
Рецензент је на крају свог излагања истакао да смо том монографијом добили прву заоукружену реконструкцију историјата војне употребе железница у Србији у периоду од изградње прве пруге између Београда и Ниша 1884. године па до краја Првог светског рата.

На крају промоције обратио се и аутор. Он је испричао како је књига настала. 



„Почетком прошлог лета у дворишту куће мога пријатеља Стефана Миланковића у Пожаревцу радио сам на последњим допунама рукописа моје књиге Битка на Кајмакчалану, и тада сам сазнао да је његов прадеда железничар Војин Миланковић, носилац Албанске споменице и брат од стрица нашег чувеног Милутина Миланковића, оставио иза себе „нешто написано из дана Великог ратаˮ. То „нешто написаноˮ, испоставило се, било је право благо, више од сто година чувано у фиоци радног стола Стефановог оца, чувеног пожаревачког гинеколога Драгана Чиче Миланковића. У тој пожутелој картонској коверти налазили су се официрска ратна бележница и црни нотес. А унутра је био ратни дневник, писан из дана у дан уредним, ситним краснописом... Кажем, ратни дневник, јер сам, на брзу руку прегледавши ове свешчице, мислио да их је обе писао Војин Миланковић. Тек каснијим детаљним читањем и реконструкцијом догађаја испоставило се да се у другом, црном нотесу налази ратни дневник који је, такође из дана у дан, водио Чедомир Пејић, трговац из Пожаревца и резервни наредник Железничке команде“, истакао је аутор.

Према његовим речима оба дневника била су писана графитном оловком и на појединим страницама, старим више од стотину година, преживелим и Албанску голготу и све недаће Солунског фронта, готово да није могао да се разабере текст. Следио је процес комплетног скенирања свих страница и њихова дигитална обрада, како би текст био потпуно читљив. Након више од три месеца рада на обради, дешифровању рукописа и преписивању, на више од 80 компјутерских страна текста остало је свега неколико неразумљивих речи, које нису утицале на садржину дневника.

„Био сам искрено потресен чињеницом да сам први који после више од једног века чита ове странице натопљене знојем и крвљу и из прве руке прати ратне судбине ова два човека, али и осталих српских војника и официра који су се налазили у њиховом непосредном окружењу, како приликом одступања преко Албаније, тако и касније на Солунском фронту. И одмах ми је било јасно да би објављивање само њихових дневника, без појашњења времена у којима су настајали, било непотпуно и многима неразумљиво. Због тога сам сматрао за неопходно да напишем и кратка поглавља која објашњавају значај и улогу српских железница и железничара током Великог рата. А онда, по савету рецензента књиге пуковника проф. др Денде, то сам проширио и на целокупан период српских железница од 1884. године, као и на кратки историјат војне употребе железница у свету, са посебним акцентом на наше окружење“, рекао је Игор Гојковић.



Овом књигом Гојсковић је показао како су српски железничари  упрли су сву своју снагу, знање, умешност, сналажљивост и патриотизам ка једном циљу – да српска војска победи непријатеља. И успели су у томе. Били су поносни када их је начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник назвао „четвртом српском армијом”, али се исто тако нису љутили када их је њихов ратни командант од милоште звао „гаравцима”.