Профил издавачке делатности МЦ „Одбрана“
Војна издавачка делатност има значајно место и улогу у систему одбране. Она је један од чинилаца напретка, модернизације и укупног оспособљавања, обучавања, образовања и информисања припадника Војске Србије, али и шире јавности.
Издавачка делатност у систему одбране организована је у оквиру Медија центра „Одбрана” у Одељењу за издавачку делатност – Редакцији „Војна књига”. Она је континуирана, планска, организована и непрекидна активност. Читав тим професионалних и креативних људи вредно ради на томе да рукописи који стижу у нашу издавачку кућу – постану књиге – вредне пажње и поштовања.
Издавачка делатност Медија центра „Одбрана” дефинисана је Планом издавачке делатности који одобрава министар одбране, и који настаје артикулисањем потреба унутар система одбране за одређеним насловима.
Одељење је профилисано тако да обавља послове који се односе на издавање војностручне, наставно-образовне, публистичке литературе, каталога и брошура, као и дизајн и графичку припрему магазина „Одбрана”, часописа, промотивног материјала и штампаних и електронских публикација неопходних систему одбране.
Медија центар „Одбрана” годишње објави око 200 издања књига и часописа, а око 70 наслова је у сваком тренутку у некој од завршних фаза израде. Будући да је основна делатност припрема и објављивање војне литературе, у циљу војностручног оспособљавања припадника система одбране, највише наслова урађено је тим поводом, а то су најчешће правила, прописи, упутства, приручници, уџбеници за Војну академију и Медицински факултет Војномедицинске академије, зборници радова са значајних скупова и слично.
КРАТКА БИОГРАФИЈА ВОЈНОГ ИЗДАВАШТВА
Корени војног издаваштва везују се за период формирања модерне српске државе, а планска и организована војна издавачка делатност траје континуирано неколико деценија.
О постојању штампане војне публикације на тлу некадашње Југославије, прве информације даје војна библиографија, која обухвата сва војна издања. Најстарији војни документ штампан на тлу некадашње Југославије, сматран првим војним издањем, јесте Наредба Марије Терезије (28. јуна 1747), а односи се на граничаре у Војној граници. И наредни писани документи били су прописи и правила који регулишу живот и рад војске.
До краја 18. века Срби нису имали свог штампара – издавача. Књиге су се штампале у иностранству. У обновљеној Србији прва штампарија почела је рад 1831. године у Београду и звала се Књажевско-Сербска Печатња. То је била штампарија српске државе, а 1860. године оснивају се и приватне штампарије.
Током историје војска је традиционално делила судбину свог народа, па је тако било и када су у питању писменост, образовање и општа култура. У почетку настајања устаничке војске, у Карађорђево и Обреновићево време, стајаћу војску увежбавали су аустријски и руски официри. Први српски официри школовали су се у иностранству, користећи стране књиге и литературу.
Сматра се да је у Србији организовано планско издавање војне књиге, нарочито службене, почело средином 19. века. Прво званично издање Закона војног штампано је 1839, а правила службе почињу да се штампају од 1845. године. Оснива се Министарство војно (установљено 1811) и војна школа, штампају се први војни часописи. Тек оснивањем Артилеријске школе, односно за потребе Војне академије (1880) написани су и одштампани први уџбеници. Већином су то били преводи.
Током Првог светског рата војна штампа је посебно била развијена, а између два светска рата штампано је око 800 књига за службену употребу у војсци (закони, уредбе, правила, прописи). У току Другог светског рата објављено је више од 5.000 разних публикација (билтени, листови, џепне новине), а војностручна литература, намењена практичној примени у борби, почиње да се објављује 1942. године. То су била правила, прописи, упутства из опште тактике, тактике родова, наставе гађања и др. Неке лекције, припремане за слушаоце официрских школа, постале су, касније, основа за израду званичних правила.
После завршетка Другог светског рата почиње значајнија војна издавачка делатност. Потребе за писаном речју биле су огромне, а могућности скромне. Ипак, постављају се темељи издавачке делатности.
Од посебног значаја било је оснивање Војноиздавачког завода Министарства народне одбране (ВИЗ–МНО) 1945. године, чија издања су давала обележје укупној војној издавачкој делатности.
Од тог периода кренуло се са организованом, планском и институционализованом издавачком делатности у војсци, а ту традицију данас наставља Медија центар „Одбрана“.
