Poslednji dan na Sajmu knjiga

Poslednjeg dana 61. međunarodnog beogradskog sajama knjiga, predstavljene su još dve knjige u izdanju Medija centra „Odbrana” – „Od partizanskog saniteta do sanitetske službe vojske 1941-1945”, autora  brigadnog generala u penziji dr Veljka Todorovića i general-majora u penziji dr Branislava Popovića, i „Zarazne bolesti u srpskom narodu i vojsci tokom ratova u 20. veku – Rad srpskog saniteta na njihovoj prevenciji i lečenju”, koju je napisao pukovnik prof. dr Dragan Mikić, zastupnik načelnika Klinike za infektivne i tropske bolesti  Vojnomedicinske akademije.
 
Otvarajući promociju direktor Medija centra „Odbrana”, pukovnik Stevica Karapandžin istakao je kako se ta ustanova već treću godinu u svojoj izdavačkoj delatnosti težišno bavi obeležavanjem 100 godina od Prvog svetskog rata, i da je u svakoj od tih godina bilo nekoliko izdanja koja se odnose na srpski vojni sanitet. A, kako je rekao,  biće ih i ubuduće, jer je „sanitet” jedna od nezaobilaznih tema.
 
Govoreći o knjizi „Od partizanskog saniteta do sanitetske službe vojske 1941–1945”, urednica Mirjana Sandić istakla je kako njeni autori nisu poznati samo kao lekari i visoki vojni rukovodioci, već i kao pisci brojnih knjiga i naučnih članaka o vojnoj sanitetskoj službi. Iz ugla svoje profesije oni su kompetentni pripovedači o vojnom sanitetu.
 
Autori su razvoj vojnog saniteta u partizanskim uslovima predstavili kroz tri celine. Najpre je sažeto prikazan hronološki razvoj sanitetske službe u partizanskim uslovima, zatim je u drugom delu tematski obrađen sadržaj sa nešto širim uzročno-posledičnim objašnjenjima, da bi u trećoj celini bile objavljene 62 biografije najznačajnijih i odlikovanih narodnih heroja lekara, studenata medicine i bolničarki.
 
Ona je istakla da su srpski vojni lekari, medicinski tehničari i bolničari uvek bili uz vojsku i narod, često i na prvim borbenim linijama, pružajući medicinsku pomoć ranjenicima. U Narodnooslobodilačkom ratu učestvovalo je oko 5.000 lekara, farmaceuta, studenta medicine i farmacije, a život je izgubilo blizu 600 visokostručnih pripadnika sanitetske službe.
 
Detaljnije je o knjizi govorio brigadni general u penziji dr Veljko Todorović. On je rekao da su o sanitetu u Drugom svetskom ratu  napisani tomovi pa su on i general dr Popović u njenoj izradi mogli da koriste veliki broj izvoda, literaturnih dela najpoznatijih autora, originalnu arhivsku objavljenu i posebno neobjavljenu građu, što im je omogućilo autentičnost istraženog, obrađenog i napisanog teksta. Iako su se susreli sa obiljem literature, oni su na koncizan način uspeli da osvetle mnoge značajne događaje tokom raznih razvojnih faza NOR-a. Tako su u monografiji prikazani organizacija i rad sanitetske službe tokom rata, a istražene su i obrađene i druge značajne teme poput hirurške službe u NOR-u od 1941. do 1945, zbrinjavanje internističkih bolesnika, suzbijanje zaraznih bolesti. Posebno poglavlje posvećeno je značajnoj temi snabdevanju u NOR-u. Nije izostavljen ni doprinos bolničarki u zbrinjavanju, a ni učešće Crvenog krsta i pomoć saveznika u lečenju ranjenika.

– Cilj nam je bio da napišemo, na osnovu onoga što su drugi istražili, monografiju koja će biti lako dostupna, čitljiva i pitka za čitaoce. I drugo, da prikazujući svetle primere cele službe u toku rata i mnogih pojedinaca damo podsticaj i današnjoj generaciji zdravstvenih radnika da se aktivnije i bolje bore za svoj status, za svoju etiku i za sve ostalo u našoj medicini – rekao je doc. dr Veljko Todorović.
 
Druga knjiga „Zarazne bolesti u srpskom narodu i vojsci tokom ratova u 20. veku – Rad srpskog saniteta na njigovoj prevenciji i lečenju”, koju je napisao pukovnik prof. dr Dragan Mikić, za sada je jedinstveno štivo u toj oblasti jer je autor sveobuhvatno analizirao problemom zaraznih bolesti na tlu Srbije u celom veku, koji je obilovao ratovima i stradanjem vojske i stanovništva.
 
– Brojna uputstva i higijensko-epidemiološke mere donete u miru, često se nedovoljno primenjuju ili čak zaboravljaju u ratnim uslovima. Epidemije su bile i ostale preteća opasnost – nastaju iznenada i ostavljaju nesagledive posledice. One uvek predstavljaju izazov za zdravstvenu, odnosno sanitetsku službu jedne države – istakla je Mirjana Sandić, citirajući autora.
 
Recenzent ove knjige dr Branislav Popović smatra da je prof. Mikić ovom problemu pristupio na specifičan, jedinstven i originalan način, koristeći obimnu literaturu. Naime, knjiga se oslanja na 170 referenci, od kojih izuzetno veliki broj proizilazi iz sopstvenih istraživanja autora. Za svaki period utvrđene su dominantne zarazne bolesti i epidemiološke karakteristike i rad srpskog saniteta. General Popović smatra da su navedeni citati obogatili ovu knjigu i predstavljaju deo decenijskog istraživanja istorije vojnog saniteta u balkanskim i Prvom svetskom ratu.
 
Pukovnik prof. dr Mikić je pokazao kako su se infektivne bolesti epidemijskog karatera javile kao posledica nehigijenskih prilika i vanrednih stanja, na mestima velikih koncentracijija ljudi, prvenstveno u ratnim uslovima. Detaljno je opisao pojavu u srpskoj vojsci epidemiju pegavog tifusa, koja je uzela najveći danak u ljudskim životima i ide u red najvećih bolesti za koje zna svet –  od njega je obolelo i umrlo na stotine hiljada srpskih vojnika i civila. Sve do primene „srpkog bureta”, kasnije nazvanog „partizansko bure” nije postojalo adekvatno sredstvo za masovnu dezinfekciju i, što je bio ključni momenat koji je doveo do preokreta u borbi protiv pegavca.
 
Predstavljajući knjigu na promociji, pukovnik prof. dr Mikić istakao je kako mu je bila privilegija što je deset godina bio član grupe koja je proučavala istoriju srpskog saniteta, a koju su predvodili general dr Branislav Popović i eminentan istoričar srpskog vojnog saniteta dr Aleksandar Nedok.
 
On je rekao da je uvidom u čestu oskudnu istorijsku građu i dnevničke beleške tadašnjih srpskih lekara - dr Sime Karanovića, dr Mihaila Petrovića, dr Lazara  Genčića, dr Romana Sondermajera, dr Vladimira Stanojevića i dr Dimitrija Antića - sa gorčinom spoznao  da su na početku 20. veka naš narod i vojska stradali od zaraznih bolesti više od metka. O tome govore i zapisi uglednih stranih lekara, velikih prijatelja srpskog naroda, kao što su Arijus Van Tienhoven i dr Ludvig Hiršfeld, koji su srpskoj vojsci bezrezervno pomagali.
 
-Oni su svedočili o „donkihotovskoj borbi“, koju je slabašan srpski vojni sanitet  vodio zbrinjavajući ogroman broj najtežih zaraznih bolesnika. Kao infektolog, bio sam zadivljen žrtvama koje su malobrojni srpski lekari podneli lečeći obolele u nedostatku svega – lekova, vakcina, medicinske opreme, smeštajnih kapaciteta pa i sanitetskog kadra svih profila. S druge strane, kao sanitetski oficir bio sam razočaran, najčešće zbog nemoći našeg saniteta u to vreme, ali i zbog nedovoljne obaveštenosti, neobjašnjivih propusta koji su pravljeni u rukovodećim strukturama i neretko loše organizovanosti. A bilo je ponekad dovoljno samo znati i preduzeti elemantarne higijensko-epidemiološke mere.
 
Pukovnik prof. dr Dragan Mikić je govoreći o lošoj organizovanosti citirao reči potpukovnika Vladimira Stanojevića, upravnika Moravske stalne vojne bolnice  u Nišu kod Čele-kule, koji je izveštavao o katastrofalnom stanju, stanju koje je slavni poljski bakteriolog dr Hiršfeld opisao kao: Pakao, pravi pakao.
 
Autor se zapitao i zašto se dr Emil Konsej, koji je sa dr Šarlom Nikolom dokazao uzročnika pegavog tifusa, a koji se od 1914. nalazio u valjevskoj bolnici, nije više angažovao oko borbe protiv te pošasti.
 
Kako je prof. dr Mikić istakao, sve te činjenice probudile su u njemu prkos prema epidemijama zaraznih bolesti i želeo je pišući o zaraznim bolestima u 20. veku da upozori narod i sanitet na nevolje koje nas mogu snaći u ovom veku, a jedna se uveliko nazire  – bioterorizam.
 
–Neophodno je da se na epidemije zaraznih bolesti stalno podsećamo, da ih stalno izučavamo, da ih se plašimo, da stanovništvo u tom pogledu prosvećujemo, jer zarazne bolesti, posebno u vreme prirodnih i ratnih katastrofa dolaze kad im se ne nadamo, kada se opustimo i kada zaboravimo – istakao je autor.
 
On je tom knjigom pokušao da spreči ovo poslednje – zaborav. Na to podseća 200 strana podeljenih u osam poglavlja i stotinjak originalnih fotografija, ilustracija i grafikona iz pomenutog perioda. Ipak, nadu u bolje dane uliva moto, dat na početku knjige. Autor je citirao reči našeg nobelovca Ive Andrića: „Dok god ima mraka, biće i svanuća“.