Promocija knjige o Valjevskoj bolnici u Domu Vojske Srbije

U Svečanoj sali Doma Vojske Srbije danas je, u saradnji sa Narodnim muzejom Valjeva i Sekcijom za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva, održana promocija naučnog savetnika primarijusa dr sc. med Aleksandra S. Nedoka – „Valjevo – srpski ratni hirurški centar i grad-bolnica u epicentru velike epidemije 1914 – 1915”, koju je izdao Narodni muzej Valjeva. Delo je nastalo kao rezultat dr Nedokovog višedecenijskog proučavanja srpskog vojnog saniteta i predstavlja sintezu njegovih prethodnih radova, objavljenih i neobjavljenih, uz dodavalje nekih do sada nepoznatih detalja.

Na promociji su govorili recenzenti – general u penziji doc. dr Veljko Todorović i pukovnik prof. dr Dragan Mikić, načelnik Klinike za infektivne i tropske bolesti VMA – te sanitetski general dr Branislav Popović, koji su autorovi saradnici i koautori radova više od deset godina. U ime izdavača obratio se dr Vladimir Krivošejev, direktor Narodnog muzeja Valjeva, urednik te knjige, i na kraju i autor.

General doc. dr Todorović je govoreći o sadržaju knjige rekao da je na 123 stranice, podeljeno u tri dela, opisan period u kome su Valjevo i njegove bolnice postale simbol stradanja u Velikom ratu, ali i simbol požrtvovnosti, humanosti i međunarodne saradnje u borbi protiv epidemije neviđenih razmera. U prvom delu knjige, koji je naslovljen kao Valjevo – glad bolnica, prikazano je stanje u Valjevu od početka rata do kraja Kolubarske bitke. U drugom delu opisana je epidemija tri tifusa, a u trećem su navedeni podaci o sanitetskom osoblju koje je izgubilo živote u ratni zbivanjima od 15. jula (po starom kalendaru) 1914. do 30. septembra 1915. godine.

Bogatstvo knjige, prema rečima dr Todorovića, predstavljaju originalna dokumenta, topografske karte s vojnim taktičkim pozicijama, 24 tabele i grafikona, 67 fotografija od kojih su neke prvi put objavljene, jer su iz ličnog arhiva dr Nedoka, i citati (147 bibliografskih podataka) od kojih su većina originalni izvorni dokumenti, ratni izveštaji jedinica i Vrhovne komande srpske vojske, bolnički protokoli, stručni radovi lekara učesnika rata, koje je dr Nedok godinama skupljao i proučavao.

„U ovoj knjizi je, kroz rad saniteta u toku jedne godine, prikazana epopeja antičkih razmera srpskog naroda i njegove vojske, epopeja koja se kretala od sunovrata, poraza i rizika od potpune propasti do veličanstvene pobede i oslobođenja južnoslovenskih naroda. Prikazan je deo teške i neravnopravne borbe malog i nejakog, ali ponositog naroda za svoju slobodu i opstanak, rekao je general doc. dr Todorović i istakao da je to bio najteži i najizazovniji period „kada je maksimalnim naporima, iako sa ograničenim ljudskim i materijalnim resursima, život pobedio smrt i odneo definitivnu pobedu”.

Vojni infektolog, pukovnik prof. dr Mikić podsetio je da je „mala Srbije Veliki rat dočekala potpuno nespremna u zdravstvenom pogledu” i da su se epidemije dizenterije, trbušnog, povratnog i posebno pegavog – „istorijskog” tifusa, a manje i ostalih zaraznih bolesti, raširile u srpskoj vojsci i narodu kao požar krajem 1914. godine. On je rekao da su te morije Srbiji nanele takve gubitke kakve u Prvom svetskom ratu nije imao nijedan narod, nijedna druga vojska. Istakao je da je na osnovu ocene dr Vilijama Hantera, šefa britanske sanitetske misije, koja je u martu 1915. stigla u Srbiju, epidemija pegavog tifusa u Srbiji 1914/1915. bila „najiznenadnija epidemija po poreklu, najbrža po toku, najveća po intenzitetu, a najbrže zaustavljena od svih poznatih ovakvih epidemija u istoriji”. Najteže je bilo u valjevskim bolnicama.

Pukovnik prof. dr Mikić citirao je izvode iz zabeležaka lekara iz tog vremena o tadašnjoj situaciji u Valjevu.
„U bolnicama su se dešavali jezivi prizori masovnog stradanja i umiranja, kako bolesnika, tako i bolničkog osoblja...Nisu ljudi mogli stići da sahrane mrtve. U blizini bolnice slagana je gomila leševa. Bilo je slučajeva da su greškom na gomile leševa stavljali i one u nesvesti.” Ili:  „Zbog prepunjenosti bolnica, zbog oskudice u sredstvima i zbog neodvajanja u njima zaraženih od ostalih bolesnika i ranjenika, u njima su se zaražavali i umirali svi, koji god su kao nezaraženi stupali…Jauk, zapomaganje, uzdisanje, poslednji ropac – dopirahu iz daljine do ušiju! Stanje u bolnicama je bilo ne samo nezadovoljavajuće, već jezovito...bolesnici, i oni najteži, što buncaju, što idu ispod sebe i što se bore sa dušom, svi odreda izmešani na sastavljenim posteljama, ispod postelja, po podu, pa čak i u hodnicima…Bolesnicima se daje hrana napamet i odoka, a odnose je u odeljenja zarobljenici, koji je uz put popiju, pojedu, pa čak i prodadu”.

Profesor dr Mikić rekao je da mi danas zagledani u to vreme ne možemo da pojmimo te strahote, koje su nam se desile, o čemu su mnogi pisali, pa i oni, pa i dr Nedok i istakao je:
– Nismo ih pisali da bismo nešto napisali, već da vas poučimo da se ne sme zaboraviti da su epidemije nastajale zbog nečije nemoći, neorganizovanosti, nemara, neznanja, i u krajnjem zbog nedostatka lekova, jer su takve greške uvek moguće.
Govoreći o značaju dela dr Nedoka general-major u penziji dr Branislav Popović podsetio je prisutne na početke rada i istraživanja istorije srpskog vojnog saniteta. On je rekao da se dr Nedoku priključila jedna grupa lekara i vojnika, njih više od 20, koja je skoro deceniju istraživala i svoje rezultate izlagala na pet simpozijuma i objavila desetak knjiga.
– Ova je poslednja dr Nedokova knjiga, kako je rekao general Popović pomalo u šali, ali se ne zna do kada, jer on za svaku kaže da je poslednja. – Doktor Nedok ima i volju i želju da još puno toga napiše, a i nas na taj način tera da i mi idemo njegovim putem.

O načinu na koji je upoznao dr Nedoka, ali i o značaj njegovog dela, govorio je prof. dr Vladimir Krivošejev. On je istakao da je dr Nedok radeći na knjizi, pomogao da se izvrši periodizacija rada Valjevske bolnice i da se Valjevo – grad bolnica sagleda kao istorijski proces, koji ima dva potpuno različita perioda i svoje potperiode.

Svi učesnici promocije su biranim rečima govorili o autoru dr Nedoku – naučnom savetniku, doktoru medicinskih nauka, primarijusu, kardiologu, dugogodišnjem redovnom članu Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva, vrhunskom poznavaocu istorije srpskog vojnog saniteta, počasnom majoru Vojske Srbije. Istakli su njegovu svestranost, kreativnost, posvećenost i autentičnost, rekli da je čovek britke misli, neiscrpnog radnog elana i patriotskog zanosa, koji i dalje piše iako je u desetoj deceniji života.

Na to ga obavezuje tradicija, kako je na kraju promocije rekao autor, jer je svaka generacija Nedoka imala lekare, a ova poslednja knjiga ima i lični pečat.

– Ova knjiga je, zajedno sa mojom knjigom „Povlačenje 1915, najemotivnije doživljena i pisana. I zato mi se posebno ovim delom ispunjava višestruka želja: da se svom gradu detinjstva odužim delićem zahvalnosti za one lepe dane dečije bezbrižnosti i sreće koje mi je pružio, da se duboko poklonim senima onih koji u njemu hrabro uđoše u epidemiju i u njoj izgoreše i da njegovim mnogim bezimenim stanovnicima odam poštovanje za njihovu plemenitosat koju prema ranjenim i bolesnim junacima pokazaše” – rekao je dr Nedok, istakavši da je to knjiga ponosa i tuge.
 
Imena nastradalih lekara u ratni zbivanjima od 15. jula 1914 do 30. septembra 1915. se znaju i ona su kao nezaboravnik data na kraju knjige.

I pre nego što je izašla iz štampe, rukopis te knjige nagrađen je 2016. drugom nagradom za istoriografiju Fondacije „Dragojlo Dudić”, a premijerno je promovisana početkom godine na Vojnomedicinskoj akademiji.