09.06.2023
Premijerno izvođenje Betovenovih klavirskih koncerata
Umetnički ansambl Ministarstva odbrane „Stanislav Binički“ večeras je u prepunoj sali Doma Vojske Srbije izveo koncert pod nazivom „Veče Betovena“. Naizgled uobičajenog imena, ovaj koncert je ipak bio jedinstven, što nam otkriva njegov podnaslov „Klavirski koncerti za koje niste znalo – premijerna izvođenja“.
Zaista, večeras je beogradska publika imala priliku (ili bolje reći privilegiju) da pod dirigentskom palicom Pavla Medakovića i izvedbu solista na klaviru Milene Maleš, Dušana Toromana i Mihajla Zurkovića čuje premijerna izvođenja tri Betovenova klavirska koncerta u Srbiji.
"Ja nosim dugo, često vrlo dugo, svoje misli sa sobom pre nego što sednem da ih zabeležim... Pravim izmene, odbacujem i ponovo pokušavam sve dok ne budem zadovoljan.“. Ovim rečima je Ludvig van Betoven opisao svoj stvaralački proces koji je, sudeći po brojnim svedočanstvima njegovih savremenika, umeo da bude spor i mukotrpan. Zato ne čudi da je do danas sačuvano oko deset hiljada stranica ispunjenih skicama i muzičkim idejama koje je Betoven koristio prilikom komponovanja.
Među ovim skicama nalazi se materijal za oko dvadeset klavirskih koncerata, od kojih je samo pet dobilo konačni oblik. Rad na nekim od ovih koncerata napušten je u relativno ranoj fazi, kao što je slučaj sa Koncertom u A- duru (deest 42) iz 1789. godine, od koga su nam ostali samo fragmenti laganog stava. Ipak, lepota tematskog materijala i za ono vreme originalna rešenja na polju harmonije i instrumentacije inspirisali su holandskog kompozitora Kejsa Njuvenhauzena da ga dovrši i premijerno predstavi publici 2005. godine. Milena Maleš kao solista na klaviru večeras je imala čast da to delo po prvi put javno izvede u Srbiji.
Sa druge strane, Koncert u D-duru (Hess 15) iz 1815. godine obimno je delo koje je Betoven ostavio po strani nakon 70 ispisanih stranica rukopisa. Ovaj torzo sadrži brojne fascinantne ideje, dok mu čvrsta sprega klavirske i orkestarske deonice daje izrazito simfonijski karakter. Dovršio ga je 1987. godine engleski muziolog Nikolas Kuk, a uz simfonijski orkestar na klaviru večeras maestralno iveo Mihajlo Zurković.
Drugačiju sudbinu imao je Rondo u B-duru (WoO 6) iz 1793. godine. Ovaj stav je zapravo prvobitni finale Betovenovog Drugog klavirskog koncerta. Iako u potpunosti dovršen, ostao je u kompozitorovoj fioci sve dok ga njegov učenik Karl Černi nije objavio 1829. godine, kada je izvšio i reviziju solističke deonice u skladu sa vokabularom klavirske tehnike tog doba.
„Vitka grčka devojka između dva nordijska džina“ – Šumanov slikoviti opis Betovenove Četvrte simfonije možda ukazuje na razlog njene relativne zanemarenosti na koncertnim podijumima. Smeštena između moćne „Eroike“ i „sudbinske“ Pete simfonije, ova kompozicija skladnih, klasičnih proporcija otkriva svoje kvalitete na suptilniji način.
Adagio je svakako jedna od najlepših Betovenovih lirskih kreacija, a glavno iznenađenje je sačuvano za kraj, kada violine i fagoti u duplo sporijem ritmu sviraju fragmente teme, pre nego što odsečni tutti akordi označe kraj simfonije. Beogradska publika je sa oduševljenjem dugim i iskrenim aplauzom pozdravila ovaj nesvakidašnji nastup simfonijskog orkestra, dirigenta i solista.
Zaista, večeras je beogradska publika imala priliku (ili bolje reći privilegiju) da pod dirigentskom palicom Pavla Medakovića i izvedbu solista na klaviru Milene Maleš, Dušana Toromana i Mihajla Zurkovića čuje premijerna izvođenja tri Betovenova klavirska koncerta u Srbiji.
"Ja nosim dugo, često vrlo dugo, svoje misli sa sobom pre nego što sednem da ih zabeležim... Pravim izmene, odbacujem i ponovo pokušavam sve dok ne budem zadovoljan.“. Ovim rečima je Ludvig van Betoven opisao svoj stvaralački proces koji je, sudeći po brojnim svedočanstvima njegovih savremenika, umeo da bude spor i mukotrpan. Zato ne čudi da je do danas sačuvano oko deset hiljada stranica ispunjenih skicama i muzičkim idejama koje je Betoven koristio prilikom komponovanja.
Među ovim skicama nalazi se materijal za oko dvadeset klavirskih koncerata, od kojih je samo pet dobilo konačni oblik. Rad na nekim od ovih koncerata napušten je u relativno ranoj fazi, kao što je slučaj sa Koncertom u A- duru (deest 42) iz 1789. godine, od koga su nam ostali samo fragmenti laganog stava. Ipak, lepota tematskog materijala i za ono vreme originalna rešenja na polju harmonije i instrumentacije inspirisali su holandskog kompozitora Kejsa Njuvenhauzena da ga dovrši i premijerno predstavi publici 2005. godine. Milena Maleš kao solista na klaviru večeras je imala čast da to delo po prvi put javno izvede u Srbiji.
Sa druge strane, Koncert u D-duru (Hess 15) iz 1815. godine obimno je delo koje je Betoven ostavio po strani nakon 70 ispisanih stranica rukopisa. Ovaj torzo sadrži brojne fascinantne ideje, dok mu čvrsta sprega klavirske i orkestarske deonice daje izrazito simfonijski karakter. Dovršio ga je 1987. godine engleski muziolog Nikolas Kuk, a uz simfonijski orkestar na klaviru večeras maestralno iveo Mihajlo Zurković.
Drugačiju sudbinu imao je Rondo u B-duru (WoO 6) iz 1793. godine. Ovaj stav je zapravo prvobitni finale Betovenovog Drugog klavirskog koncerta. Iako u potpunosti dovršen, ostao je u kompozitorovoj fioci sve dok ga njegov učenik Karl Černi nije objavio 1829. godine, kada je izvšio i reviziju solističke deonice u skladu sa vokabularom klavirske tehnike tog doba.
„Vitka grčka devojka između dva nordijska džina“ – Šumanov slikoviti opis Betovenove Četvrte simfonije možda ukazuje na razlog njene relativne zanemarenosti na koncertnim podijumima. Smeštena između moćne „Eroike“ i „sudbinske“ Pete simfonije, ova kompozicija skladnih, klasičnih proporcija otkriva svoje kvalitete na suptilniji način.
Adagio je svakako jedna od najlepših Betovenovih lirskih kreacija, a glavno iznenađenje je sačuvano za kraj, kada violine i fagoti u duplo sporijem ritmu sviraju fragmente teme, pre nego što odsečni tutti akordi označe kraj simfonije. Beogradska publika je sa oduševljenjem dugim i iskrenim aplauzom pozdravila ovaj nesvakidašnji nastup simfonijskog orkestra, dirigenta i solista.
