03.10.2023
„Bitka na Kajmakčalanu” u Narodnom muzeju Valjevo
Valjevci su se sinoć okupili u velikom broju da čuju priču o svojim precima, čuvenim Drincima iz 5. i 17. valjevskog puka, i njihovom junaštvu na Kajmakčalanu. Organizatori promocije iz Narodnog muzeja Valjevo u poslednjem trenutku su promenili salu predviđenu za ovaj događaj, jer je kapacitet njihove „Plave sale” bio premali da primi sve zainteresovane.
Nakon izjava koje su lokalnim medijima dali autor knjige novinar i publicista Igor Gojković i pukovnik prof. dr Dalibor Denda, promocija je mogla da počne. Knjiga „Bitka na Kajmakčalanu – septembar 1916” izdanje je Medija centra „Odbrana”, koje je do sada promovisano širom Srbije, tamo odakle su poticali ti div-junaci, koji su oslobađali Kajmakčalan te 1916. godine, stupivši na tlo Srbije. Mnogi su izginuli...
O Valjevcima na Kajmakčalanu Igor Gojković je rekao:
„Krvava bitka na Kajmakčalanu trajala je 22 dana. Bugari su bili dobro utvrđeni na položajima koji su se nalazili čak i na 1.000 metara većoj visini od srpskih položaja. Ipak, ti srpski vojnici su u zanosu jurišali na Kajmakčalan, jer je na njenom vrhu, koti 2525, bila piramida koja je označavala granicu njihove Srbije, iz koje su 10 meseci bila izgnani. Nije im smetao ni sneg, orkanski vetar zbog koga nisu mogli da gađaju rovovski topovi, polarna hladnoća...
Pošto smo danas u Valjevu, red je da ovde detaljno predstavimo slavne valjevske pukove, 5. i 17, u kojima su se tokom bitke na Kajmakčalanu borili i vaši preci.
Od početka bitke 5. puk imao je zadatak da svojom glavninom, 1. i 3. bataljonom, nastupa ka vrhu Kajmakčalana. Uporedo sa dve izdvojene čete ova dva bataljona, napadao je Kočobej, a sa svojim 2. bataljonom nastupao ka Floki. Ovaj slavni valjevski puk nosio je najveći teret napada Drinske divizije prema kajmakčalanskoj gredi. Na čelu 5. puka bio je pukovnik Vojislav Voja Čolaković, rodom iz Smedereva, star 48 godina. Ranjen je na prilazima Kajmakčalanu 19. septembra i ostao da vodi svoj 5. puk do kraja bitke.
U početnim borbama na Kajmakčalanu nije učestvovao 17. valjevski puk, jer se nalazio kao ispomoć Dunavskoj diviziji tokom Gorničevske bitke, gde je teško nastradao i imao više od 900 ljudi izbačenih iz stroja. Tek 16. septembra 17. puk biva vraćen pod komandu svoje matične Drinske divizije i biva raspoređen prema vrhu Kajmakčalana u drugom borbenom redu iza 5. puka, a između 23. i 26. septembra i u prvom borbenom redu, popunjavajući prostor između 4. užičkog puka i 1. bataljona 5. valjevskog puka.
Na čelu 17. puka nalazio se Valjevac pukovnik Aleksa Stojišić, star 41 godinu. Dva puta je ranjavan, jednom tokom Gorničevske bitke, a drugi put na Kajmakčalanu 26. septembra. Oba puta je ostao u stroju na čelu svog puka.”
Govoreći o strukturi knjige, opremi i pre svega njenom značaju, pukovnik prof. dr Dalibor Denda je rekao:
„Ova izuzetno važna bitka nažalost nije nikada u potpunosti i detaljno obrađena u našoj istoriografiji. Razlog tome treba verovatno tražiti u konfuziji oko toga šta se zaista događalo u borbama za osvajanje samog vrha. Dikusija koja je izazivala neslaganja vodila se oko toga da li su Kajmakčalan osvojili Drinci iz 5. puka, četnici Vojvode Vuka ili Dunavci iz 7. puka. Opisujući događaje Gojković je izmirio sve njih i odao im podjednaku zaslugu za ovo veliko delo. U opisu događaja iz Gojkovića ovde provejava novinar, kao poslenik lepe pisane reči.
Pored korišćenja 16, 17. i 18. knjige iz zvanične istorije Prvog svetskog rata Istorijskog odeljenja Glavnog đeneralštaba Kraljevine SHS/Jugoslavije, autor je istorijske scene iz septembra 1916. godine oživeo kroz uplitanje svedočanstava neposrednih učesnika ili bliskih svedoka događaja, od vojnika i podoficira čija su svedočanstva sakupljena u knjigama „ Solunci govore”, „Junaci srpske trilogije” ili „Napred u otadžbinu”, do oficira, aktivnih i rezervnih, među kojima su i naši veliki pisci, publicisti i javni radnici kakvi su bili Stevan Jakovljević, Stanislav Krakov, Ivo Ćipiko ili Rudolf Arčibald Rajs. Baš ta svedočanstva doprinela su da kroz opise doživljenog provejava zdrav srpski patriotizam učesnika u događajima, neopterećen lažnom patetikom. Ne zanemaruju se ni svedočanstva i stradanja druge suprotstavljene strane, koja je autor dao kroz opise događaja iz pera bugarskih autora Nikole Nedeva (Bъlgariя vъ Svetovnata voйna 1915–1918 g, Sofiя, 1927) i Danaila Kacev-Burskog (Kaйmakъ-Čalanъ, iz dnevnika na sestra Evga, Sofiя, 1933).”
Glavni junaci Gojkovićeve priče su srpski ljudi, oni u istoriji često prećutkivani ili zbirnim imenima prikazani delići superiorne srpske vojne organizacije, od nižih oficira i podoficira do običnih vojnika. Njima, njihovim junaštvima i sudbinama je i posvećena knjiga „Bitka na Kajmakčalanu”. Tu ideju i enegiju prepoznali su prisutni na promociji u Valjevu, među kojima su bili predstavnici grada, mnogih institucija nauke i kulture, potomci valjevskih pukova, gimnazijalci i domaćini promocije direktorka Narodnog muzeja Valjevo Jelena Nikolić Lekić i njene kolege.
Nakon izjava koje su lokalnim medijima dali autor knjige novinar i publicista Igor Gojković i pukovnik prof. dr Dalibor Denda, promocija je mogla da počne. Knjiga „Bitka na Kajmakčalanu – septembar 1916” izdanje je Medija centra „Odbrana”, koje je do sada promovisano širom Srbije, tamo odakle su poticali ti div-junaci, koji su oslobađali Kajmakčalan te 1916. godine, stupivši na tlo Srbije. Mnogi su izginuli...
O Valjevcima na Kajmakčalanu Igor Gojković je rekao:
„Krvava bitka na Kajmakčalanu trajala je 22 dana. Bugari su bili dobro utvrđeni na položajima koji su se nalazili čak i na 1.000 metara većoj visini od srpskih položaja. Ipak, ti srpski vojnici su u zanosu jurišali na Kajmakčalan, jer je na njenom vrhu, koti 2525, bila piramida koja je označavala granicu njihove Srbije, iz koje su 10 meseci bila izgnani. Nije im smetao ni sneg, orkanski vetar zbog koga nisu mogli da gađaju rovovski topovi, polarna hladnoća...
Pošto smo danas u Valjevu, red je da ovde detaljno predstavimo slavne valjevske pukove, 5. i 17, u kojima su se tokom bitke na Kajmakčalanu borili i vaši preci.
Od početka bitke 5. puk imao je zadatak da svojom glavninom, 1. i 3. bataljonom, nastupa ka vrhu Kajmakčalana. Uporedo sa dve izdvojene čete ova dva bataljona, napadao je Kočobej, a sa svojim 2. bataljonom nastupao ka Floki. Ovaj slavni valjevski puk nosio je najveći teret napada Drinske divizije prema kajmakčalanskoj gredi. Na čelu 5. puka bio je pukovnik Vojislav Voja Čolaković, rodom iz Smedereva, star 48 godina. Ranjen je na prilazima Kajmakčalanu 19. septembra i ostao da vodi svoj 5. puk do kraja bitke.
U početnim borbama na Kajmakčalanu nije učestvovao 17. valjevski puk, jer se nalazio kao ispomoć Dunavskoj diviziji tokom Gorničevske bitke, gde je teško nastradao i imao više od 900 ljudi izbačenih iz stroja. Tek 16. septembra 17. puk biva vraćen pod komandu svoje matične Drinske divizije i biva raspoređen prema vrhu Kajmakčalana u drugom borbenom redu iza 5. puka, a između 23. i 26. septembra i u prvom borbenom redu, popunjavajući prostor između 4. užičkog puka i 1. bataljona 5. valjevskog puka.
Na čelu 17. puka nalazio se Valjevac pukovnik Aleksa Stojišić, star 41 godinu. Dva puta je ranjavan, jednom tokom Gorničevske bitke, a drugi put na Kajmakčalanu 26. septembra. Oba puta je ostao u stroju na čelu svog puka.”
Govoreći o strukturi knjige, opremi i pre svega njenom značaju, pukovnik prof. dr Dalibor Denda je rekao:
„Ova izuzetno važna bitka nažalost nije nikada u potpunosti i detaljno obrađena u našoj istoriografiji. Razlog tome treba verovatno tražiti u konfuziji oko toga šta se zaista događalo u borbama za osvajanje samog vrha. Dikusija koja je izazivala neslaganja vodila se oko toga da li su Kajmakčalan osvojili Drinci iz 5. puka, četnici Vojvode Vuka ili Dunavci iz 7. puka. Opisujući događaje Gojković je izmirio sve njih i odao im podjednaku zaslugu za ovo veliko delo. U opisu događaja iz Gojkovića ovde provejava novinar, kao poslenik lepe pisane reči.
Pored korišćenja 16, 17. i 18. knjige iz zvanične istorije Prvog svetskog rata Istorijskog odeljenja Glavnog đeneralštaba Kraljevine SHS/Jugoslavije, autor je istorijske scene iz septembra 1916. godine oživeo kroz uplitanje svedočanstava neposrednih učesnika ili bliskih svedoka događaja, od vojnika i podoficira čija su svedočanstva sakupljena u knjigama „ Solunci govore”, „Junaci srpske trilogije” ili „Napred u otadžbinu”, do oficira, aktivnih i rezervnih, među kojima su i naši veliki pisci, publicisti i javni radnici kakvi su bili Stevan Jakovljević, Stanislav Krakov, Ivo Ćipiko ili Rudolf Arčibald Rajs. Baš ta svedočanstva doprinela su da kroz opise doživljenog provejava zdrav srpski patriotizam učesnika u događajima, neopterećen lažnom patetikom. Ne zanemaruju se ni svedočanstva i stradanja druge suprotstavljene strane, koja je autor dao kroz opise događaja iz pera bugarskih autora Nikole Nedeva (Bъlgariя vъ Svetovnata voйna 1915–1918 g, Sofiя, 1927) i Danaila Kacev-Burskog (Kaйmakъ-Čalanъ, iz dnevnika na sestra Evga, Sofiя, 1933).”
Glavni junaci Gojkovićeve priče su srpski ljudi, oni u istoriji često prećutkivani ili zbirnim imenima prikazani delići superiorne srpske vojne organizacije, od nižih oficira i podoficira do običnih vojnika. Njima, njihovim junaštvima i sudbinama je i posvećena knjiga „Bitka na Kajmakčalanu”. Tu ideju i enegiju prepoznali su prisutni na promociji u Valjevu, među kojima su bili predstavnici grada, mnogih institucija nauke i kulture, potomci valjevskih pukova, gimnazijalci i domaćini promocije direktorka Narodnog muzeja Valjevo Jelena Nikolić Lekić i njene kolege.
