Promocija knjige „Bitka na Kajmakčalanu” u Subotici

Dan oslobođenja Subotice u Prvom svetskom ratu Srpski kulturni centar „Sveti Sava” obeležava zajedno sa Bunjevačkim kulturnim centrom manifestacijom pod nazivom „U slavu 13. novembra”. Sećajući se zajedničkih napora predaka tradicionalno se priređuje čitav niz sadržaja tematski posvećenih tom vremenu, kao i Svečana akademija „Braća uvek – uvik zajedno”, koja slavi vekovno prijateljstvo dva naroda.


 
Ove godine prvi događaj „U slavu 13. novembra” bila je promocija knjige „Bitka na Kajmakčalanu”.
 
Profesor istorije Sava Samardžić, uvodničar promocije, istakao je značaj teme koju knjiga obrađuje, kao i neophodnost da se pouke i poruke naše istorije češće čuju.


 
Autor knjige Igor Gojković, novinar i publicista, govorio je o tome kako je knjiga nastajala i kako je istražujući brojnu literaturu iz dana u dan rekonstruisao jednu od najvećih bitaka srpske vojne istorije – Bitku na Kajmakčalanu. 
 
„Knjiga je rezultat mog desetogodišnjeg istraživanja po domaćim i stranim arhivima. Materijal za knjigu potiče iz originalnih operacijskih dnevnika Drinske divizije i njenih pukova sa Kajmakčalana koji se čuvaju u Vojnom arhivu u Beogradu, fotografije iz Vojnog muzeja, Arhiva Srbije i privatnih kolekcija, karte, skice i kroki crteži iz arhiva Vojnogeografskog instituta ’General Stevan Bošković’.”

 Kao uvertiru za kajmakčalansku epopeju Gojković navodi da o razmerama srpske tragedije u kasnu jesen i zimu 1915. godine najrečitije govore podaci o brojnom stanju srpske vojske, koji su slati saveznicima nakon prelaska preko Albanije.

– „Od 10.125 oficira i 778.536 mobilisanih ljudi, koliko ih je bilo do avgusta 1915. godine, u Grčku je stiglo samo oko 144.000 oficira i vojnika. Kompletan izlazak srpskih armija sa Halkidikija na front završen je do 31. jula 1916. godine. Srpskoj vojsci saveznička komanda dodelila je dosta širok front koji se protezao od Vardara pa do Ohridskog jezera, veoma težak i uglavnom na planinskom zemljištu nadmorske visine od oko 2.000 metara, kuda je prolazila državna granica Kraljevine Srbije i Kraljevine Grčke.”
 


Bici na Kajmakčalanu prethodila je i bitka kod grčkog sela Gorničeva, čiji je glavni teret podnela Dunavska divizija, ali tokom koje je i Drinska divizija imala ozbiljne borbe sa Bugarima koji su se spustili sa Kajmakčalanske grede i zaposeli povoljne položaje u dubini grčke teritorije. Po okončanju Gorničevske bitke, 12. septembra u ranim jutarnjim časovima počela je Bitka na Kajmakčalanu. Detaljno i zanimljivo Gojković je izložio njen tok, a u zaključku izlaganja naveo:

„Drinska divizija je puna 22 dana vodila krvave borbe na Kajmakčalanu, zauzimajući jurišima rov po rov, kamen po kamen, tačku po tačku. Krvavi bilans su 3.804 čoveka izbačena iz stroja, od toga 39 poginulih oficira (među kojima i tri komandanta bataljona) i 747 poginulih podoficira, kaplara i redova.”



Sjajna pobeda srpske vojske na Kajmakčalanu posle katastrofalne 1915. godine, kada je nemačka vrhovna komanda nadmeno objavila da su Srbija i srpska vojska prestale da postoje, pokazala je celom svetu da srpska vojska postoji, da se opet bori i da pobeđuje. Na konačno osvojenom vrhu Kajmakčalana su se, prema svedočenjima preživelih zapisanim u „Srpskoj trilogiji”, odigravale zaista potresne scene: „Oni padoše na kolena. Neki su se krstili. Drugi ljubili zemlju. Kuršumi su fijukali. Planina je hučala… Vrh je bio u našim rukama.

– Deco! – govorio je pukovnik Jovanović. Kapija Slobode je otvorena... Čestitam, vojnici. Sada se nalazimo u našoj slobodnoj zemlji...”

Izlaganje Igora Gojkovića propraćeno je izuzetnom pažnjom, brojnim pitanjima i dugim i emotivnim aplauzom.