Promocija knjige „Dnevnici železničara iz Velikog rata“

Knjiga „Dnevnici železničara iz Velikog rata“ novinara i urednika Igora Gojkovića predstavljena je u Atrijumu Doma Vojske Srbije „Beograd“. Autor je rekonstruisao ulogu srpskih železnica i železničara u Velikom ratu i u godinama nakon njega na osnovu originalnih dnevnika vojnih železničara Vojina Milankovića i Čedomira Pejića. Monografija je bogato ilustrovana sa 228 originalnih fotografija, karata i skica iz Vojnog i Železničkog muzeja i predstavlja prvu zaokruženu rekonstrukciju vojne upotrebe železnica u Srbiji od izgradnje prve pruge između Beograda i Niša 1884. pa do kraja Prvog svetskog rata. Na taj način osvetljen je još jedan segment iz prošlosti saobraćajne službe kao značajnog dela logistike naših oružanih snaga.

 
Na promociji knjige govorili su recenzent pukovnik vanredni prof. dr Dalibor Denda, urednik knjige i urednik u izdavačkoj delarnosti MC „Odbrana“ dr Aleksandra Pećinar i autor.
 
Predstavljajući monografiju koja je još jedna priča sa pogledom u prošlost, oblikovana danas dr Aleksandra Pećinar je podsetila da istorija Srbije tokom oslobodilačkih ratova sa početka prošlog veka predstavlja neprekidnu inspiraciju. Veliki broj naslova iz edicije „Istorijaˮ, svake godine posvećen je ovom ključnom periodu srpske i svetske istorije, a uspesi su i ponovljena izdanja nekih od knjiga koje ovoj ediciji pripadaju. Aleksandra Pećinar  je istakla da je Igor Gojković nakon knjige Bitka na Kajmakčalanu jesen 1916. godine, čije je drugo izdanje upravo u pripremi, a koja je dobitnik nagrade Fondacije „Dragojlo Dudić“,  obradovao i obogatio MC „Odbrana“ još jednom vrednom istorijskom knjigom – Dnevnicima Železničara iz Velikog rata. 



Urednica knjige predstavila je autora, istakla njegov dosadašnji novinarski angažman i rekla da je Gojković danas urednik dokumentarno-istorijskog programa beogradske televizije Front, gde je autor kapitalnog serijala od 366 epizoda Dnevnik Velikog rata Srbije.
„Paralelno sa svojim profesonalnim angažovanjem, poslednju deceniju posvetio je izučavanju istorijskih tema posvećenih Srbiji u Prvom svetskom ratu. Posebna vrednost njegovog istoriografskog rada ogleda se u činjenici da su njegove knjige nastale iz pera nekoga kome istorija nije poziv već životna strast i neprekidna inspiracija. Upravo takvi pregaoci, kao što je Igor Gojković, u svojim istraživanjima uspevaju da  dođu do onih najdragocenijih, originalnih istorijskih izvora, dokumenata, predmeta, pa čak i ličnosti kojima su svoje priče verodostojno potkrepili i tako ih zauvek utkali u srpsku istoriografiju“, istakla je dr Pećinar.
 
O značaju knjige Igora Gojkovića za vojnu istoriografiju govorio je  stručni recenzent monografije pukovnik prof. dr Dalibor Denda, viši naučni saradnik Odeljenje za vojnu istoriju, Institut za strategijska istraživanja Univerzitet odbrane u Beogradu.
„Autor se pored relevantne literature i navedenih dnevnika u rekonstrukciji uloge srpskih železnica i železničara u Velikom ratu koristio i radovima iz pera neposrednih učesnika u događajima, objavljenim u godinama nakon velikog svetskog sukoba, kakvi su bili Svetislav Tisa Milosavljević, Petar Prokić i Jezdimir Nikolić. Ti tekstovi koji su nastali na osnovu njihovih uspomena i dnevničkih beležaka, daju za pravo Gojkoviću da rukopis nazove Dnevnici železničara iz Velikog rata. Gojković je dnevničku i memoarsku literaturu obogatio i ličnim istraživanjem dnevne i vojne štampe nastale u istraživanom periodu i neposredno nakon njega – Srpskim novinama, Pravdi, Politici, Vremenu, Ratniku. Pored istraživanja u Univerzitetskoj biblioteci Univerziteta odbrane koja je ponudila mnogobrojna pravila i propise o upotrebi železnica u vojne svrhe, autoru je u fokusu bila i originalna arhivska građa Saobraćajnog odeljenja srpske Vrhovne komande i Vojno-železničke inspekcije pohranjena u Vojnom arhivu u Beogradu“, rekao je pukovnik prof. dr Dalibor Denda i istakao da monografiju zasvođuje spisak korišćene literture koji sadrži 62 bibliografske jedinice na srpskom, engleskom, nemačkom, francuskom, bugarskom i makedonskom jeziku.



Iako je knjiga pisana popularno i namenjena pre svega široj čitalačkoj publici, autor nije zanemario ni pozivanje na reference kroz čak 335 napomena, čime je ostavio putokaz i stručnoj publici za dalja istraživanja.
Pukovnik prof. dr Denda rekao je da knjigu obogaćuje istorijat pojave i upotrebe železnice u vojne svrhe, kako u svetu, tako i kod Srbiji susednih zemalja, te srpska civilna iskustva kao i iskustva iz srpsko-bugarskog rata 1885/86 i balkanskih ratova 1912/1913. godine. Na taj način je autor događaje o kojima piše postavio u širi međunarodni i društveni kontekst. 

Dajući ocenu rada srpskih železničara u periodu oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918. godine Gojković ističe: „Tokom balkanskih ratova i u Velikom ratu oni su bili primer požrtvovanosti i patriotskog shvatanja radne obaveze, a neretko su pokazivali i ličnu hrabrost dostojnu divljenja... Transportovali su trupe, municiju, topove, rasklopljene avione srpske aeroplanske eskadre, vojnu opremu, hranu, izvlačili ranjenike sa bojišta u pozadinu, ali i pomagali narodu – civilima, prevozeći ih, često protivno strogim naređenjima, i to besplatno. I kada je trebalo, mašinovođe su dobrovoljno i po više od 20 časova neprekidno upravljale lokomotivama koje su vukle vojne transporte...“. „U tim veoma složenim operacijama“, zaključuje autor,  „dovoljna je bila i najmanja nepažnja ili neodgovornost bilo kog u lancu železničkih službenika pa da se ugroze planovi Vrhovne komande i neprijatelju omogući gotovo trenutna prednost sa katastrofalnim posledicama. Na sreću, tokom ratova nije ostao zabeležen nijedan takav događaj na srpskim prugama, i to zahvaljujući samopregornom radu srpskih železničara“, citirao je detalje iz knjige prof. dr Denda.
Recenzent je na kraju svog izlaganja istakao da smo tom monografijom dobili prvu zaoukruženu rekonstrukciju istorijata vojne upotrebe železnica u Srbiji u periodu od izgradnje prve pruge između Beograda i Niša 1884. godine pa do kraja Prvog svetskog rata.

Na kraju promocije obratio se i autor. On je ispričao kako je knjiga nastala. 



„Početkom prošlog leta u dvorištu kuće moga prijatelja Stefana Milankovića u Požarevcu radio sam na poslednjim dopunama rukopisa moje knjige Bitka na Kajmakčalanu, i tada sam saznao da je njegov pradeda železničar Vojin Milanković, nosilac Albanske spomenice i brat od strica našeg čuvenog Milutina Milankovića, ostavio iza sebe „nešto napisano iz dana Velikog rataˮ. To „nešto napisanoˮ, ispostavilo se, bilo je pravo blago, više od sto godina čuvano u fioci radnog stola Stefanovog oca, čuvenog požarevačkog ginekologa Dragana Čiče Milankovića. U toj požuteloj kartonskoj koverti nalazili su se oficirska ratna beležnica i crni notes. A unutra je bio ratni dnevnik, pisan iz dana u dan urednim, sitnim krasnopisom... Kažem, ratni dnevnik, jer sam, na brzu ruku pregledavši ove sveščice, mislio da ih je obe pisao Vojin Milanković. Tek kasnijim detaljnim čitanjem i rekonstrukcijom događaja ispostavilo se da se u drugom, crnom notesu nalazi ratni dnevnik koji je, takođe iz dana u dan, vodio Čedomir Pejić, trgovac iz Požarevca i rezervni narednik Železničke komande“, istakao je autor.

Prema njegovim rečima oba dnevnika bila su pisana grafitnom olovkom i na pojedinim stranicama, starim više od stotinu godina, preživelim i Albansku golgotu i sve nedaće Solunskog fronta, gotovo da nije mogao da se razabere tekst. Sledio je proces kompletnog skeniranja svih stranica i njihova digitalna obrada, kako bi tekst bio potpuno čitljiv. Nakon više od tri meseca rada na obradi, dešifrovanju rukopisa i prepisivanju, na više od 80 kompjuterskih strana teksta ostalo je svega nekoliko nerazumljivih reči, koje nisu uticale na sadržinu dnevnika.

„Bio sam iskreno potresen činjenicom da sam prvi koji posle više od jednog veka čita ove stranice natopljene znojem i krvlju i iz prve ruke prati ratne sudbine ova dva čoveka, ali i ostalih srpskih vojnika i oficira koji su se nalazili u njihovom neposrednom okruženju, kako prilikom odstupanja preko Albanije, tako i kasnije na Solunskom frontu. I odmah mi je bilo jasno da bi objavljivanje samo njihovih dnevnika, bez pojašnjenja vremena u kojima su nastajali, bilo nepotpuno i mnogima nerazumljivo. Zbog toga sam smatrao za neophodno da napišem i kratka poglavlja koja objašnjavaju značaj i ulogu srpskih železnica i železničara tokom Velikog rata. A onda, po savetu recenzenta knjige pukovnika prof. dr Dende, to sam proširio i na celokupan period srpskih železnica od 1884. godine, kao i na kratki istorijat vojne upotrebe železnica u svetu, sa posebnim akcentom na naše okruženje“, rekao je Igor Gojković.



Ovom knjigom Gojsković je pokazao kako su srpski železničari  uprli su svu svoju snagu, znanje, umešnost, snalažljivost i patriotizam ka jednom cilju – da srpska vojska pobedi neprijatelja. I uspeli su u tome. Bili su ponosni kada ih je načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik nazvao „četvrtom srpskom armijom”, ali se isto tako nisu ljutili kada ih je njihov ratni komandant od milošte zvao „garavcima”.